Wovenhand zagospodario tamom u Beogradu

Wovenhand / foto: Nemanja Đorđević

Pre nego što je Wovenhand pustio krake, naš glavnokomandujući cenzor Balkanrocka beogradskog predela i pašaluka, Nemanja Đorđević, predstavio je svoju volšebno opskurnu izložbu fotografija istoimenog benda.

Svi su odista stajali, divili se, coktali, mahali glavama, lupkali kažiprstićima po licima članova benda, bezbrižno bistrili o muzici i uživali u sijasetu raznoraznih, tajanstveno fabuloznih sličica koje su visile po žućkastim panoima, u Domu omladine Beograda, sve pod jednim izuzetno časnim i nesvakidašnjim nazivom – „Iskrenost“. Nemanja je tim fotografijama preneo – ajde, lupiću sada – tračak esencije koju dapače ovaj so deep, so dark – ne darkerski – bend sublimirano šalje svojoj publici. Ti trenuci uhvaćeni kada David Eugene Edwards koluta očima, ili kada u potpunoj tmini njihov gitarista radi solo, ili kada se frontmenu mogu videti graške znoja kako prosto padaju sa čela, odvajaju Nemanju od običnih smrtnika koji pokušavaju da budu rock fotografi.

Wacky Blues Professors

A sada dosadniji deo. Pred polupunom velikom salom nakljokali su se pred nama ljubljanski, nadasve, prećerano talentovani, mlađani muzičari iz grupe “Wacky Blues Professors”, koji su svojim poprilično nesebečnim umećem razdrmali pola zgrade. Taj njihov novokomponovani blues, sa iskonskim temeljom starog, samo je prikazivao kako ova momčadija, bez imalo premca, može da dostigne status, ne više predgrupe, nego zasebnog benda, koje će publika fanatizovano da dočekuje sa sve pljuvačkama, znojem i raskolačenim očima.

Wovenhand

Nakon njih, posle 15-ak minuta pauze, gase se svetla, zamračuje se ostatak sale, kreće sablasna matrica, a na binu izlaze predstavnici tog nekog, kako Wikipedia obožava da kategoriše, neofolka, alternativnog countrya, post-rocka, punka, industrial musica i, boga pitaj, kojih sve još hibridnih žanrova koje je ljudski um izmislio. Uprkos svemu tome, ovaj, kako bi autor obožavao da ih kategoriše, neprikosnoveni nosilac dark&deep country štafete je, doslovno, postao spiritualni vodič kroz čitav nastup. Wovenhand, na čelu sa svojim vođom Eugene, šamanski je pustolovinjao kroz sopstvene pesme. Nije kao da su ljudi skakali na binu da bi ga dodirnuli, ali su se hipnotisano klatuckali uz “Hired Hand”, “Quiver” i “Crystal Palace”. Eugene je kaubojski lepršao sa svojim bendom. Mamuzao je “Salome”, vodio kroz “Swaying reed”, padao u trans na “The Refratory”, lebdeo sa publikom ka “Sinking Hands”, vratio se na binu zbog “Five by Five” i ponovo otišao sa nje, do sledećeg puta, uz otpozdravno čudo “King o King”.

Sramno je reći da je Wovenhand napravio samo dobar muzički spektakl u Beogradu. Iritirajuće je kazati da im u ovako nečemu nema ravnog. Licemerno je pisati o njima kao o nečemu što je definitivno pomerilo neke granice muzičkog ukusa. Gadno je slušati druge kako je Wovenhand “pokidao” ili već nešto žargonski slično. Ne, ova ekipa je ponudila – kao što I kroz svoje pesme radi, kao što će uvek i činiti – nešto sasvim drugačije. Nešto toliko zatamljujuće, fascinantno maglovito i frapirajuće misteriozno, što pojedine, ukoliko se dovoljno duboko unesu u pesme, ostavlja bez bilo kakve reči. Tako da, iza njih je ostala samo magla, hipnotisana gomila, Nemanjine fotografie ispred i autor koji nije imao prevoz do kuće.

P.S.: Wovenhand nastavlja svoju turneju i večeras je u Novom Sadu, u “Firchie Think Tank Studio”. Ne sumnja se da će ova ekipa, sa sve svojom predgrupom, preneti čitav misticizam, koji je očigledno sastavni rekvizit ovog, kako bi rekli, okultnog benda.

Subjektivni osećaj: “True Detective” bend

GALERIJA FOTOGRAFIJA

 

Ostavite komentar: