Wovenhand i Marriages u paklenoj Amerikani

Wovenhand

Wovenhand; Foto: Nemanja Đorđević

Dejvid Judžin Edvards je zaista velik i kultan autor.  Ako uđemo u njegov vrlo obiman opus, mogli bismo pronaći ne samo izobilje kvalitetnog, već i raznovrsnog materijala. On je jako dugo držao svoj prepoznatljiv folk/alternative country stil, ali su uvek postojale određene transformacije koje se tiču i zvuka, i koncepta.

Oprečna su mišljenja u vezi tih promena i dok jedni misle da je krenuo pravom putanjom, drugi su prilično razočarani. Te promene su prvenstveno nastale kada se raspao njegov matični bend 16 Horsepower i oformio novi sastav Wovenhand koji je sinoć nastupio u sali Amerikana, Doma omladine Beograda.

Marriages

Marriages

Za predgrupu su izabrani čudni shoegazeri Marriages. Ovo je trio koji je nastao iz malo starijeg post rock benda koji se zove Red Sparrowes, u kome su takođe svirali muzičari iz bendova poput Isis i The Nocturnes. Bend vodi vrlo simpatična i svestrana Ema Rut Randl, koja pored mnogih projekata u kojima je učestvovala, radi i na solo karijeri (prošle godine je objavljen njen prvi solo album Some Heavy Ocean). U muzici Marriagesa se čuje taj post-rock element koji je prisutan u Red Sparrowes, samo što je tu prisutan i jedan jak pop element, koji ih malo odvaja od te čitave scene. Dakle, ta atmosfera koju stvaraju je nešto što obezbeđuje specifičnu energiju, a melodije drže pažnju slušaoca.

Wovenhand

Wovenhand

S obzirom na to da su početkom aprila objavili svoj album prvenac, pod nazivom ’’Salome’’, repertoar se i sastojao iz pesama sa tog albuma. Marriages su bend koji imaju specifičan zvuk i koji se provlači kroz svaku pesmu, mada to ume ponekad da bude problem, jer se dešava da neke pesme zvuče gotovo isto. Naravno, istakle su se one koje malo odskaču iz tog okvira, ali ne samo po načinu na koji su napisane, već i po izvođenju koja ih je propratila – ’’Santa Sangre“ (za koju verujem da je imenovana po filmu Alehandra Hodorovskog) i ’’Skin’’ koje imaju neodoljive bas, gitarske i vokalne melodije i koje vuku na duh novog talasa i post panka, nalik onome kakav, recimo, The Cure poseduje.

Bili su idealna predgrupa za Wovenhand jer zvuče vrlo pitko i prijatno i napravili su sjajnu uvertiru za ono što je posle usledelo. Gitara Eme Randl je provučena kroz gomilu efekata i procesora i češće zvuči kao neki sintisajzer nego gitara, a ritam sekcija precizno zakucava i glavni je izvor energije benda. Zvuče vrlo prijemčivo i, ukoliko porade na svojim pesmama, nesumnjivo će doći do šireg auditorijuma.

WovenhandNakon kratke pauze, koja je bendu bila neophodna da smeni opremu, na binu su izašli Wovenhand. Pri samom njihovom izlasku ih je dočekao glasan aplauz i ovacije koje su u startu obećavale; pozitivna energija je bila prisutna, na bendu je ostalo samo da opravda raspoloženje. To su i učinili; uvodnom, melodičnom ’’In the Temple“, sa albuma ’’The Laughing Stalk’’, su najavili jedno dugo i epsko putovanje koje se zaista i desilo. Potom je usledela ’’Hiss’’ koja je svojim ubitačnim, tribalnom ritmom, u nešto žešćem maniru, nastavila da rešeta prisutne.

Samo malo su oslobodili prostora pesmama ’’Closer’’ i ’’Maize’’ koje su bile nešto dinamičnije od ostatka setliste, da bi se sa odličnim i pamtljivim rifom iz ’’Masonic Youth’’ vratili u početni tempo i nastavili da vrše gitarski, distorzirani atak. On se nastavio kroz pesme sa poslednja dva izdanja – ’’King o King’’ i ’’Elbow’’, da bi Dejvid zamenio gitaru bendžom te je došlo do izvedbe pesme ’’Corsicana Clip’’.

WovenhandS obzirom da je bilo nekih tehničkih poteškoća prilikom izvedbe pesme, bend je obustavio delovanje, ali na takav jedan način, da neko ko nije video binu od gužve, bi pomislio da tako treba. Grešku su sasvim smireno i profesionalno ispravili i odsvirali su pesmu ispočetka, tako da publika uopšte nije klonula duhom. Potom su usledile ’’King David’’, ’’Refractory’’, ’’Obdurate’’ koja je na spor i psihodeličan način dovela publiku u stanje transa, pre nego što je bend ponovo počeo sa rokerskijim nastupom u vidu ’’Long Horn’’ i ’’Fields of Hedon’’.

Nakon toga su se povukli sa bine. Ovacije i aplauzi. Na binu izlazi samo Dejvid i konačno pravi osvrt na raniji materijal, uz svojevrstan trans svirajući ’’Whistling Girl’’ sa albuma ’’Mosaic’’ iz 2006., istovremeno regulišući spore zvučne efekte gitarskim pedalama. Ceo bend se vraća na binu; ’’Good Shepherd’’ oživljava publiku. Povlače se. Ponovo ovacije i aplauzi i bend se vraća na drugi bis da dokrajči publiku numerom rifovima i raznovrsnim prelazima pesme ’’Glistening Black’’. Dejvid se zahvaljuje publici i bendu Marriages i time se završava koncert.

WovenhandImpozantno je da od početka koncerta, jedva da su stajali sa sviranjem i nisu dozvolili publici da dođe do predaha. I tačno kada čovek pomisli da njihovo sviranje ne može da postane energičnije i agresivnije, Wovenhand nekim čudom uspeju da ga razuvere i da ga razvale potpuno nerealnim naletom distorzije i buke. I to, apsolutno nema nikakvog nesklada i disharmonije, to su sve vrlo jasne deonice koje su skladno odsvirane, ali jednostavno kada se svaki delić sklopi u jednu celinu, stvara se masivan, žustar zid zvuka. Jedini je problem što ovakav nastup jedne duge i beskonačne vožnje može često da izmori publiku, jer jedva da je bilo ikakve dinamike, ali su na taj način održali kontinuitet i nisu dozvolili da dođe do bilo kakvog pada energije.

Posle koncerta se diskutovalo o tome kakav je Wovenhand bend danas i kakav je položaj Dejvida Judžina Edvardsa u bendu. Istina, dosta se promenilo od kako je ta čitava priča počela i neke stvari koje su možda karakteristične za njegov stil su se potpuno izgubile i to je nešto što je dosta ljudi zamerilo. Ali to je sve vrlo subjektivno.

Možda se i dalje kroz albume sve oslanja na njega, ali kada dođe do nastupa, vidi se da funkcionišu kao jedan snažan i kompaktan kolektiv, da je tu vrlo važan i genijalni bubnjar Ordi Gerison i verovatni uticaji teške muzike na sviranje basiste Gregorija Garsije i gitariste Čak Frenča. U svakom slučaju, Dejvid je i dalje jedan čovek koji radi stvari na način koji smatra da treba, a ne kako od njega publika očekuje. Ta osobina je vrlo važna i ne može se reći da je svako danas poseduje. To je jedini način da se ostvari iskrena i posvećena baza fanova, kakvu je grupa Wovenhand pokazala da ima.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Wovenhand

2 komentara o “Wovenhand i Marriages u paklenoj Amerikani

  • Silen

    Dejvid je bio previse tih, bar u prvim redovima ispred bine, odnosno, tonac je zeznuo stvar, sto je vrlo cesto u Amerikani. :( Slazem se sa komentarom u tekstu da Wovenhand “napreduje” odnosno da se menja, sto je sa poslednjim albumom doslo do nivoa neprepoznatljivosti. Steta sto je izbor pesama ovako koncipiran, stvarno nema potrebe da promovisu poslednji album pred publikom koja nikad nije kupila nijedan originalni cd niti ce :)

    Sa druge strane, Marriages su otkrovenje! Zanimljiv zvuk, sjajna izvedba i komunikacija sa publikom koja je htela jos! Mada sto rece neko iz mase, “jeste, predgrupa ce da izadje na bis, pa da ih vise nikad ne povedu” :)

    Reply
  • 'moon

    Mala ispravka: prvi bis: “Salome” i “Good Shepherd”, drugi bis “Whistling Girl” i “Glistening Black”. Bar koliko se ja sećam, poverite :)

    Reply

Ostavite komentar: