Winger

Better Days Comin'

Izdavač: Frontiers Records, 23.4.2014.

Producent: Kip Winger

Žanr: Hard rock

Trajanje: 50:32

3.0/5

Ocena

Na pitanje zašto je od svih glam metal bendova druge generacije upravo Winger izabran da predstavlja predmet sprdnje u animiranoj seriji Beavis & Butt-head, te zašto Lars Urlich, u spotu za „Nothing Else Matters“, strelicama za pikado gađa baš poster Kipa Wingera, jedan od odgovora mogla bi biti činjenica da su Winger na vrhuncu svoje populanosti predstavljali otelovljenje estetike koje se svaki pravoverni metalac gnušao. A na pitanje kako je došlo do toga da Winger postanu simbol dekadencije jednog žanra odgovor bi mogao biti: Winger su na kraju osamdesetih godina prošlog veka bili veoma popularni, sveprisutni i veoma, veoma dosadni.

U radovima Wingera nije bilo sirove energije Tesle ili Dangerous Toysa, nije bilo istraživanja hard rock nasleđa à la Cinderella ili Great Whitea, nije bilo poigravanja sa funkom à la Extreme ili Bang Tango, nije bilo luckastosti Zodiac Mindwarpa ili Danger Dangera, nije, naposletku, bilo ni nepodnošljive kičastosti Nitra ili Posiona. Winger su, naprosto, bili bolno nezanimljivi, uprkos pokušajima da u svoje radove unesu trunčicu američkog viđenja progresive. Da se razumemo, Winger nisu bili toliko loši – bilo je na američkoj glam metal sceni potkraj osamdesetih mnogo sastava neslušljivijih i nepodnošljivijih od njih, a gitarista Reb Beach (našoj publici mnogo poznatiji po svom paralelnom radu sa grupom tezgaroša koji sebe zovu Whitesnake) i klavijaturista Paul Taylor bili su izuzetno kompetentni muzičari; ponudili su Winger na svojim albumima i nekoliko istinskih bisera („Headed For A Heartbreak“, „Time To Surrender“), ama je većina onoga što su radili bilo prilično bledunjavo. Njihovi radovi, u poređenju sa ostatkom onovremene produkcije, možda i nisu smrdeli, ali nisu naročito ni mirisali.

No, evo, petnaestak godina kasnije taj isti sastav – ili gotovo isti: od originalne postave tu su Winger, Beach i bubnjar Rod Morgenstein, nema Taylora, ali je tu drugi gitarista John Roth – snima album Better Days Comin’, koji je znatno zanimljiviji no njihovi rani radovi. O, ne, nisu članovi Wingera tokom poslednje dve decenije sazreli u artiste; istina, njihovi pokušaji da zvuče progresivno više nisu onako bledi, no progresivno se u njihovim pesmama i dalje svodi mahom na aranžmane i produkciju. Osnova ostaje ista – klasični tvrdi rock, no u znatno savremenijem, sirovijem pakovanju (za koje su Winger odlučili još na svom povratničkom albumu iz 2006, IV), čemu bitno doprinosi Kipov vokal, koji je sa godinama dobio na patini. U vreme kada su snimali Winger i In The Heart Of The Young Winger se nisu previše udaljavali od onoga što je u to vreme već predstavljalo manirizam u produkciji; danas oni sebi tu slobodu daju, razume se, u okvirima koje crtaju njihovo poimanje onoga što rock jeste i treba da bude i očekivanja fanova.

No, ako se forma u svojoj biti nije promenila (osim što je nešto manje pop obojena), evidentan je odmak od glamerske estetike kakav na svojim novijim izdanjima ne uspevaju da načine drugi glam veterani. Osim uvodne – inače jako dobre rokačine, sa sjajnim melodičnim napevom – „Midnight Driver Of The Lost Machine“ i popaste „So Long China“ (koja možda ukazuje okretanje hard rock sastava novom tržištu; ono će biti osvajano onako kako su nekada sastavi od Deep Purplea do Pomaranče osvajali – ili pokušavali da osvoje – japansko, snimajući pesme o tokijskim ženama), te donekle „Queen Babylon“, ostatak pesama bavi se temama koje bitno odskaču od glamerske poetike. Socijalne i političke teme, od trke za profitom (žestoka à la „Slave To The Grind“ rokačina „Rat Race“), preko urušavanja američkog sna („Out Of This World“, „Another Beautiful Day“, te, donekle, „Queen Of Babylon“) do onoga što će, bude li pravde, ostati zapamćeno kao Naftni ratovi (raskošno sablasna „Tin Soldier“). Tekstovi pesama „Queen Babylon“, „Rat Race“, „Tin Soldier“ i „Another Beautiful Day“, u kombinaciji sa energijom koju ispaljuju Morgenstein i dvojac Beach-Roth, prikazuju Winger u izdanju u kome ne očekujemo da vidimo nekadašnje perjanice glama, u kome naročito ne očekujemo da vidimo nekadašnje ponosne vlasnike hitova „Seventeen“ i „Miles Away“ – kao angažovan sastav.

Ipak, najuspelije komade na albumu predstavljaju laganiji komadi. Jako lepe, gotovo sedmominutne balade „Ever Wonder“ i „Out Of This World“ imaju hitičnog potencijala starih power balada grupe, ali su oslobođene ljigave pompeznosti. Sintetičke boje klavijatura jesu u duhu osamdesetih, no upotrebljene su sasvim skladno, a Beachevi jako dobri soloi doprinose tananom, ispovednom tonu ovih pesama, koji stoji nasuprot kičastoj ljubavi većoj od života tipičnoj za hard rock balade osamdesetih.

Sve u svemu, Better Days Comin’ je sasvim pristojan hard rock album, nipošto vanserijski, razume se, ali takav da mu se ni Beavis i Butt-head možda ne bi rugali, da bi možda i Hetfield, Ulrich i Hammett sa odobravanjem klmnuli glavom. (Ovde ne možemo da ne primetimo da je činjenica da članovi Metallice danas supruge vode u kupovinu kod Armania a Winger snimaju angažovane pesme beskrajno zabavna.) Jedino naslov albuma ostaje misterija: o kakvim je to boljim danima reč? Optimistična naslovna numera je fin funky komad, ali sasvim odudara od ostatka materijala. Kako reče Duško Radović: čuli smo da će biti bolje, ali nisu hteli da nam kažu ni kome ni gde.

Spisak pesama:

1. „Midnight Driver Of A Love Machine“ – 4:14
2. „Queen Babylon“ – 4:31
3. „Rat Race“ – 3:36
4. „Better Days Comin’“ – 3:31
5. „Tin Soldier“ – 3:49
6. „Ever Wonder“ – 6:52
7. „So Long China“ – 4:17
8. „Storm in Me“ – 4:42
9. „Be Who You Are Now“ – 5:11
10. „Out Of This World“ – 6:37
11. „Another Beautiful Day“ (Deluxe edition bonus) – 3:12

Ostavite komentar: