purple album

Whitesnake

The Purple Album

Izdavač: Frontiers, 29.4.2015.

Producent: David Coverdale, Michael McIntyre, Reb Beach

Žanr: Hard rock

Trajanje: 66:01

2.5/5

Ocena

Ove godine se navršava četvrt veka od čuvenog koncerta Whitesnakea na Monsters of Rock festivalu u Donigntonu. David Coverdale i jedanaesta postava grupe istrčali su na teren, pred nekih 72.500 gledalaca, kao neprikosnovene zvezde festivala – na plakatima koji su najavljivali događaj ogromna bela kobra nadnosila se nad logom Aerosmitha. Whitesnake su u to vreme, dakle, predstavljali krupniju marku od veselih Bostonaca – o Deep Purpleu da i ne govorimo. Ovim nastupom krunisali su svoje zlatno doba, godine u kojima su postigli najveći komercijalni uspeh i postali jedan od najvećih hard rock bendova na svetu.

Četvrt veka kasnije, na globalnoj rock sceni slika je posve drugačija. Aerosmith slove za „najveći rock bend Amerike“, mada onaj deo sveta u kome osnovno merilo uspeha nije broj prodatih ploča, čini se, nekako više ceni Deep Purple; Deep Purple se, eto, slabije kotiraju u domovini „Nebeske kovačnice“ (Britanci su, svakako, prvi među bendovima koji bi morali da se nalaze u nečemu što se naziva Kuća slavnih rock ‘n’ rolla, a ne nalaze se), manjka im energije i kreativnosti iz najslavnijih dana (što je, naposletku, i prirodno), ali su se u istoriju rocka odavno upisali zlatnim slovima i, sa solidnim novijim radovima, stare koliko-toliko dostojanstveno. A šta je sa Whitesnakeom?

Čini se da je najveći uspeh Davida Coverdale od ponovnog aktiviranja benda početkom dvehiljaditih živi album Live: In The Shadow Of The Blues, te konačno pojavljivanje snimaka sa donigtonskog koncerta u vidu zvaničnog izdanja. Već sama nemaštovitost naziva i omota studijskih albuma Good To Be Bad i Forevermore trebalo je da nagovesti da je reč o izdanjima ne odviše vrednim pažnje. Nazad u ispolirani, metalizirani hard rock sa kraja osamdesetih se nije moglo, u rhythm & blues s početka osamdesetih još manje, pa je rešenje pronađeno u sirovijem zvuku koji se naslanja na radove grupe iz glam faze. Najnovija inkarnacija grupe iznedrila je pesme solidne, ali nipošto vanserijske. Veći komercijalni uspeh je, pretpostavljamo, izostao – teško da bi ga bilo sve i da su Coverdale i Whitesnake uspeli da ponude nešto epohalno – i to je, svakako, jedan od glavnih razloga što je Coverdale odlučio da sa svojim sadašnjim bendom – ljutim tezgarošima koji su potpunim odsustvom originalnosti i inicijative stekli privilegiju da nose ime jednog od najvećih hard rock bendova u istoriji žanra – snimi obrade pesama Deep Purplea iz vremena kada je on bio pevač grupe, dakle neku vrstu tributea samom sebi.

Već na prvo slušanje The Purple Albuma jasno je da Coverdale nije u vrhunskoj formi – niti će ikada ponovo biti, i to je prirodno. Zbog problema sa visokim tonovima bio je prinuđen da unekoliko izmeni stil pevanja, da grlenom pevanju, koje je nekad umeo jako umesno i umešno upotrebljavati, okrene u znatno većoj meri, što na trenutke ume da bude izuzetno naporno za slušaoca („Mistreated“). Doduše, u pesmama koje nisu zahtevale preveliki napor za njegove glasnice („Sail Away“, „Holy Man“ – razume se da je zanimljivo čuti ovu pesmu u Coverdaleovom izvođenju – „Soldier Of Fortune“) Coverdale i dalje zvuči veoma upečatljivo. U sviračkom pogledu album je više nego solidan, ne vrituozan – mada Reb Beach i Tommy Aldridge imaju pregršt veoma blistavih momenata – ali sasvim pristojan. Ima na albumu veoma finih deonica, ima veoma zanimljivih aranžerskih rešenja – tako je „You Fool No One“ u interpretaciji Whitesnakea postala bluesirani hard rock komad, „Sail Away“ fina akustična balada (možda jedina pesma sa ovog albuma za koju se bez odviše vaganja može reći da je bolja u novoj verziji), „Might Just Take Your Life“ je poprimila finu blues patinu zahvaljujući akustičnom uvodu i glasu propuštenom kroz megafon, a „Comin’ Home“ je odenuta u ruho glam metal himne – a nove, tvrđe verzije „Love Child“, „Lady Double Dealer“, „Lay Down, Stay Down“ i „Stormbringer“ nabijene su energijom do eksplozivnosti. Doduše, ne treba zaboraviti da je relativno lako pronaći odgovarajuće novo pakovanje za pesmu napisanu i snimljenu pre četrdeset i kusur godina. Naposletku, ima na ovom albumu pesama čije se nove verzije doimaju sasvim neuspelim: „Burn“ ne nosi istu snagu bez razbarušene virtuoznosti Jona Lorda, pesmama „The Gypsy“ i „You Keep On Movin’“ tvrđi zvuk oduzima nešto od fine melanholije, a „Soldier Of Fortune“ sama po sebi ulazi u red velikih rock balada čije nove verzije po pravilu predstavljaju tek bledunjave odraze originala.

Međutim, ima tu nečeg mnogo važnijeg: pitanja svrsishodnosti jednog ovakvog izdanja. Ako verujemo da su osnovna svojstva dobrog rock albuma idejna celovitost (što ne znači nužno konceptualnost), originalnost, te odbijanje da se publici povlađuje i ugađa (što ne znači nužno odbijanje svake primisli na radiofoničnost i prijemčivost) – a verujemo – nužno se postavlja pitanje: kome je, izuzev, naravno, Coverdaleu i članovima njegove grupe, potreban ovakav album? Da se Coverdale odlučio na snimanje albuma obrada različitih izvođača, rezultat je mogao biti čak veoma povoljan: album bi, izvesno, u mnogome bio okrenut blues nasleđu, a cover albumi su, po pravilu, znatno zanimljiviji kada ih snimaju rock veterani no kada to čine mladi izvođači. Pa i da je ovaj album snimljen uživo – ali nije. Ovo je – i ako imamo u vidu da je ovaj album snimila postava Whitesnakea koju ni sam Coverdale ne bi mogao da označi rednim brojem (na drugoj gitari je debitovao bivši član Night Rangera i Trans-Siberian Orchestra Joel Hoekstra, bas je svirao Michael Devin, koji je u Whitesnake 2011. došao iz anonimnosti, a klavijature, doduše, samo kao session muzičar, Derek Hilland, koji je sa Coverdaleom sarađivao na Into The Light) – album na kome je vođa jednog velikog benda (što Whitesnake jeste makar zbog stare slave) ponovo snimio pesme koje je pevao u drugom velikom  bendu, i sve je to skupa nedostojanstveno i prosto vrišti „Dajte nam vaše pare“. Najbolja solucija, svakako, mogla je biti turneja Coverdalea, Ritchiea Blackmorea i Glenna Hughesa (sa ili bez Iana Paicea), na kojoj bi bile izvođene pesme sa albuma Burn i Stormbringer, mogućnost koje se intenzivno promatrala pre par godina i koja je propuštena zbog nepomirljivosti Coverdaleovog i Blackmoreovog ega. Tako se Coverdale okrenuo sopstvenom bendu radi eksploatisanja nasleđa albuma u čijem je stvaranju nekada učestvovao i kreiranja povoda za još jednu turneju.

Spisak pesama:

  1. „Burn“ – 6:56
  2. „You Fool No One“ – 6:23
  3. „Love Child“ – 4:13
  4. „Sail Away“ – 4:53
  5. „The Gypsy“ – 5:29
  6. „Lady Double Dealer“ – 3:59
  7. „Mistreated“ – 7:39
  8. „Holy Man“ – 4:42
  9. „Might Just Take Your Life“ – 4:14
  10. „You Keep On Moving“ – 5:06
  11. „Soldier Of Fortune“ – 3:18
  12. „Lay Down Stay Down“ – 3:52
  13. „Strombringer“ – 5:17
  14. „Lady Luck“ (Deluxe edition bonus) – 3:02
  15. „Comin’ Home“ (Deluxe edition bonus) – 4:15

Ostavite komentar: