Whitesnake

Made In Britain / The World Record

Izdavač: Ward Records, 19.6.2013.

Producent: David Coverdale, Doug Aldrich, Michael McIntyre

Žanr: Hard rock, blues rock

Trajanje: 136:52

2.3/5

Ocena

Plakatima koji su najavljivali festival Monsters of Rock 1990. godine dominirala je ogromna bela kobra koja se nadvijala nad (znatno sitnije) logoe Aerosmitha i Poisona. Ovi plakati na slikovit način ilustruju odnos snaga na svetskoj hard rock sceni te 1990. godine, kada je Whitesnake, uz Guns N’ Roses i AC/DC, bio najveći hard rock bend na svetu.

Avaj, slava se istopila sa upokojenjem glam metala, a Coverdaleova kreativnost nakon saradnje sa Jimmyem Pageom. Dva najnovija studijska albuma Whitesnakea, Good To Be Bad i Forevermore, i pored kompetentnosti Douga Aldricha i Reba Beacha, moderne produkcije i pregršti sjajnih momenata, umnogome su neinevntivni, zanatski proizvodi kojima se igralo na sigurno. Zato nije čudno što je prva pomisao na vest da su Coverdale & Co. u ovoj godini objavili dva živa albuma, od kojih jedan bez srama nosi ime jedne od najvažnijih ploča u istoriji „teškog zvuka“, izraz „mamuzanje mrtvog konja“.

Sa druge strane, Whitesnake su, za razliku od Deep Purplea, koji su u zvanična izdanja pretvorili svaki živi snimak koji su ikada načinili, pre Made In Japan i Made In Britain / The World Record objavili tek četiri živa albuma (ne računajući EP Live At Hammersmith, samostalno objavljen samo u Japanu): na Live… In The Heart Of The City zabeležena je koncertna atmosfera iz vremena kada je novosnovani bend nizao prve uspehe svojim bluesiranim hard rock zvukom, na Starkers In Tokio našao se snimak Coverdaleovog i Vandenbergovog intimnog unplugged nastupa u tokijskim EMI studijima, Live: In The Shadow Of The Blues snimljen je na povratničkoj turneji iz 2006. godine, a na Live At Donington 1990 je, sa dvadesetjednom godinom zakašnjenja doduše, objavljen snimak čuvenog natsupa na Monsters Of Rock festivalu. Na svaku od faza karijere, dakle (rhythm & blues eru, metalne godine i povratak na scenu), dolazi po jedan live album, plus jedan kojim je Coverdale, istina, sa nekoliko godina zakašnjenja, ispratio aktuelne trendove. Mogli bismo, dakle, novo živo izdanje Whitesnakea posmatrati kao legitimnu želju Coverdalea i drugova da zabeleže atmosferu sa nastupa iz vremena kada su se vratili u žižu interesovanja hard rock krugova. Mogli bismo, da je Coverdale u reprezentativnoj formi i, naravo, da je umesto dva živa albuma u jednoj godini objavljen jedan.

Na duplom albumu Made In Britain / The World Record našli su se snimci sa turneje kojom je promovisan Forevermore, na prvom disku, nazvanom Made In Britain, snimci sa koncerata u Velikoj Britaniji, a na drugom, nazvanom The World Record, snimci nastali na koncertima održanim u ostatku sveta (izuzev, valjda, Japana, koji je dobio sopstveni live album). Podela albuma na „britanski“ i „svetski“ disk sama po sebi ne bi bila uzrok nekompaktnosti ovog albuma da je redosled pesama na njima načinjen nešto srećnije. Pesme na disku Made In Britain, po redosledu pesama gotovo identičnom sa prvim diskom albuma Made In Japan, predstavljaju ključne momente koncerata na turneji: pompezan uvod, miks najvećih hitova i pesama sa poslednja dva studijska izdanja i veliko finale sa „Fool For Your Loving“, „Here I Go Again“ i „Still Of The Night“, te su same dovoljne za live izdanje, kakav donekle jeste slučaj sa Made In Japan, čiji drugi disk predstavlja bonus sa snimcima sa proba. Pesme na disku The World Record (sa izuzetkom možda uvodnih „Bad Boys“ i „Slide It In“) predstavljaju bez naročitog reda složene i, imamo li u vidu da se na njemu nalazi soliranje Aldricha i Beacha, za mnoge, svakako, dosadije momente sa koncerata, te ovakav postupak, uz omot albuma, na kome nije ispisan drugi deo njegovog zvaničnog naziva i koji krasi logo Whitesnakea na Union Jacku, ostavlja vrlo nepovoljan utisak o odnosu Whitesnakea prema evropskim fanovima koji nisu sa Ostrva.

Na pomisao da bi možda bilo bolje da ovaj album nije objavljen kao dupli navodi i činjenica da je dva sata i petnaest minuta svirke prilično naporno za slušanje. No ne može se poreći da je reč o odličnoj svirci. Unekoliko je zapanjujuće koliko bluesirane sirovosti su u stanju da isporuče Aldrich i Beach, kada imamo na umu da su obojica ponikli u glam metal bendovima (Winger i Lion) koji ulaze u red najneiventivnijih grupa iz dekadentne faze žanra. Prljavi hard rock zvuk dvojca Aldrich-Beach savršeno korespondira sa teškometalnom paljbom Briana Tichya (na čijem se mestu u vreme objavljivanja albuma već nalazio povratnik Tommy Aldridge), a klavijaturisti Brianu Ruedyu je, umesno, dato veoma malo prostora. Najveći problem kada je o izvođačkom aspektu reč predstavlja, zapravo, sam Coverdale. Iako nije izgubio ništa od svog šarma (na povik jednog mladića iz publike: „Volimo te, D.C.“, Coverdale će odgovoriti: „Volim i ja tebe, sinko. Hvala. Jesi li moj?“), njegov glas je izgubio dosta na snazi i rasponu, pa na trenutke prelazi u neprijatno kričanje. No u baladama se Coverdale i dalje dobro snalazi; štaviše, „Forevermore“, „Ain’t No Love In The Heart Of The City“, te akustične „One Of These Days“ i „Fare Thee Well“, od kojih se potonja na albumu pojavljuje u dve verzije, predstavljaju možda i najbolje momente albuma. Prijatno iznenađenje predstavlja činjenica da su Aldrichove i Beachove egzibicije zamenjene instrumentalima „Pistols At Dawn“, „Snake Dance“, i „The Badger“, koji (naročito „Pistols At Dawn“), istina, nisu sasvim oslobođeni isprazne virtuoznosti koja danas malo koga zanima, ali su znatno slušljiviji i funkcionalniji od, narodski rečeno, izdrkavanja na instrumentima.

Drugo prijatno iznenađenje predstavlja uvršćivanje pesama „Burn“ (sa pasažom iz „Stormbringera“) i „Soldier Of Fortune“ na album, mada se izvođenje „Soldiera“ koje se našlo na albumu ne može porediti sa onima sa koncerata Whitesnakea u Beogradu, kada je publika pevanjem sa Coverdaleom (umesto bučnim ovacijama nakon svakog otpevanog stiha) od Coverdaleovog a capella izvođenja pesme načinila intiman, gotovo svečan trenutak. Doduše, to što su se ove dve pesme našle na albumu, ne može opravdati činjenicu da na njemu nema nijedne pesme snimljene pre albuma Slide It In (izuzev, naravno, „Ain’t No Love In The Heart Of The City“). „Only My Soul“, „Lie Down“, „The Time Is Right For Love“, „Trouble“, „Long Way From Home“, „Love Hunter“, „Blindman“, „Wine Women And Song“, „Child Of Babylon“, „Hit An’ Run“ samo su neki od bisera koje je Coverdale mogao vratiti u život, kao što je za Live: In The Shadow Of The Blues učinio sa „Walking In The Shadow Of The Blues“, „Ready An’ Willing“, „Don’t Break My Heart Again“ i „Take Me With You“. Jer ako u Americi postoji velika opasnost da publika ne uživa u ovim pesmama, u Evropi je ona, svakako, znatno manja. No i u izboru pesama se, kao i u svemu ostalom, igralo na sigurno, jer, naposletku, ovaj album nije snimljen iz artističkih ili drugih sličnih pobuda već, rekao bih, čisto finansijskih.

Spisak pesama:

Disk 1: Made In Britain
1. „Best Years“ – 6:22
2. „Give Me All Your Love Tonight“ – 5:07
3. „Love Ain’t No Stranger“ – 4:23
4. „Is This Love“ – 4:58
5. „Steal Your Heart Away“ – 5:55
6. „Forevermore“ – 7:06
7. „Love Will Set You Free“ – 5:00
8. „My Evil Ways“ – 7:07
9. „Fare Thee Well“ – 4:40
10. „Ain’t No Love In The Heart Of The City“ – 7:45
11. „Fool For Your Loving“ – 4:28
12. „Here I Go Again“ – 6:04
13. „Still Of The Night“ – 9:08

Disk 2: The World Record
1. „Bad Boys“ – 6:36
2. „Slide It In“ – 3:47
3. „Lay Down Your Love“ – 6:38
4. „Pistols At Dawn“ – 6:20
5. „Snake Dance“ – 2:24
6. „Can You Hear The Wind Blow“ – 5:37
7. „Fare Thee Well“ – 5:52
8. „One Of These Days“ – 4:37
9. „The Badger“ – 1:28
10. „The Deeper The Love“ – 5:22
11. „Soldier Of Fortune“ – 1:23
12. „Burn / Stormbringer“ – 8:29

Ostavite komentar: