“We felt his heart beat” – Nick Cave & The Bad Seeds u beogradskoj Areni

Nick Cave and the Bad Seeds / foto: Nemanja Đorđević

Beogradska Arena sinoć je bila stecište, verovatno, najboljeg koncerta u našoj zemlji u ovoj dekadi. Neko će taj vremenski raspon proširiti, neko suziti, nekome je ovo bio najbolji koncert, neko će ga sa druge strane staviti u top 5. Suština je ista i to je ono oko čega će se svi koji su bili sinoć u Areni složiti. Nick Cave and the Bad Seeds pružili su prisutnima koncert koji spada u domen onih koji se teško opisuju rečima.


Koncert je počeo nešto kasnije od predviđenog. Sa razglasa se mogla čuti  “Three Seasons in Wyoming” koju su Kejv i Voren Elis komponovali za film “Wind River”. Nik Kejv u pratnji „lošeg semena“ zauzima svoje mesto na bini i otvara koncert pesmom “Anthrocene” sa svog poslednjeg albuma “Skeleton Tree”. Arena je za sinoćni koncert bila mesecima unapred rasprodata, uz par ograničenih serija karata za mesta koja su besmislena bez dvogleda. Varijetet ljudi, koji su došli u Beograd iz cele regije, prostirao se od pravih fanova koji su znali svaki tekst do onih „sviraj stare stvari“ pa sve do uticajnih i „želim da budem“ uticajnih ljudi sa socijalnih mreža koji ne ispuštaju priliku da snime ili slikaju. Naginjući se u publiku tokom izvođenja  pesme “Higgs Boson Blues” dopustio im je da ga rukama pridržavaju, kao u nekoj vežbi poverenja i nekoliko puta im postavio pitanje koje je odjekivalo Arenom: “Can you feel my heart beat?”… I osetili su, i to ne samo oni koji su mu držali ruke na torzu, već i oni koji su bili dalje na parteru i oni na tribinama, dok su zadržavali dah i održavali tišinu da bi mogli na trenutak da osete ritam srca Princa tame – “boom, boom, boom”.Sa posebnim ovacijama već sa prvim taktovima dočekane su “Into My Arms”, u toku koje je Kejv sedeo za klavirom,  potomGirl In Amber“, koju je pratio zanimljivi i odličo uklopljeni video prikaz i “Red Right Hand” tokom koje je čak bio raspoložen da daje autograme publici iz prvih redova.


Sedam od osam pesama sa novog albuma smo mogli da čujemo sinoć, što su neki prokomentarisali kao preterivanje. Da li je? Svakako da nije. Pored toga što je ovo turneja na kojoj promoviše taj album, nove pesme uživo imaju neverovatnu energiju iako je „Skeleton Tree“ njegov najintimniji album u dosadašnjoj karijeri, na kome se nije libio da maestralnim stihovima sa svetom podeli lični gubitak. Aranžmani novih pesama se donekle i razlikuju u odnosu na album, pristupačnije su ljudima. Mada, neki stihovi novih pesama mogu da budu potkrepljeni kakvim god aranžmanom i opet će izazivati jezu. Naravno, treba uzeti u obzir i to da su njegova poslednja dva albuma daleko sporija, puna atmosferičnih zvukova i tekstura. Međutim, čak i u tim momentima Bad Seeds-i donose neke eksplozivne, haotične trenutke koji se više mogu pripisati Grinderman-u.

Vorena Elisa, koji je poslednjih godina, pre svega nakon odlaska Mika Harvija i Blikse Bargelda, najodaniji Kejvov saradnik, na svakom njihovom nastup treba posmatrati, na neki način, odvojeno. U svom sve tu, na svom delu bine, menjajući pitaj boga koliko instrumenata svaki put pokazuje svoj raskošni talenat koji je tragično potcenjen. Na trenutke sa njegove strane bine dolazi buka za koju bi mu sigurno čestitali Kevin Shields i Michael Gira, a nakon par minuta na svom malom sintu pravi atmosfere nalik na neke iz velikog opusa Brajana Ina.

Ne treba preskočiti ni ostatak Bad Seeds-a. Zadnji red, odbranu, čini trio Vajdler, Kejsi, Sklavunos. Vajdler je u bendu 32 godine, dok su druga dvojica tu dvadeset i nešto. Zbog toga oni, a ni publika, ne strahuju šta će se desiti ako Kejv reši da, na primer, ode u publiku ili se popne na ogradu snimatelja, kao što je sinoć bio slučak tokom izvođenja “The Weeping Song”. Ovo je možda bio i najmagičniji trenutak večeri. Kejv je tada zavladao čitavom Arenom, dirigujući publici kada da se utiša, kada da peva, a kada da tapše. Svi su, kao da su već prethodno vežbali tu “koreografiju” pomno pratili, ali u stvari, bilo je to više hipnotišuće nego uvežbano iskustvo. Svi su u tom kosmičkom trenutku i disali kao jedno, a Vajdler je svojim bas bubnjem iskusno pogađao udarce srca Kejva.

Harizmu i energiju Kejva nemoguće je prepričati odnosno opisati. Morate da budete na koncertu da biste osetili to. Može se napisati izveštaj samo o njegovom odnosu sa publikom ali to ne bi bila ni desetina onoga što se zapravo dogodilo. Koliko god puta ga gledali uživo svaki put će vas iznenaditi.

Zajedno sa bisom koncert je trajao skoro dva i po sata. Subjektivni osećaj je da je koncert trajao ne više od pola sata. Tečno, bez mučenja, razvlačenja, nepotrebnih dramskih pauza, lažnog dodvoravanja publici. Nakon gore pomenute „The Weeping Song“ Kejv je vraćajući se na binu sa sobom poveo i dosta ljudi iz publike i izveo zajedno sa njima naredne “Stager Lee” i “Push the Sky Away”.

Peti dolazak Princa tame i nekrunisanog kralja pisane reči u Srbiju time je završen., a ostaće zasigurno ubeležen kao njegovo najbolje gostovanje u Srbiji.  Nadasve uzbuđeni fanovi su polako krenuli ka svojim domovima, neko u Beograd, neko u Novi Sad, neko u Niš, vraćajući se svojim normalnim životima i još jednoj jeseni, sa kojom ipak nikada više ništa neće biti isto. Jer, osetili su Kejvovo srce kako kuca u božanskom ritmu, i zapamtili svaku iskru iz njegovih očiju, podelili sa njim svu magiju, ludilo, ljubav i tugu od kojih je satkan. Publika je u zagrljaju Kejvovih pesama disala kao jedno.

Sunday morning, skeleton tree
Oh, nothing is for free In the window, a candle

Well, maybe you can see
Fallen leaves thrown across the sky

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Ostavite komentar: