Vladimir Kolarić (Veliki Prezir): “Volimo da sviramo ljudima”

v_prezir_nis_1

“Uz snimanje filma snimamo i koncerte i taj audio materijal će biti propratni deo filma. Dakle, snimaćemo nekoliko koncerata, i ovaj predstojeći koncert u Beogradu biće višekanalno snimnjen. Pripremićemo izbor od tog materijala i napraviti koncertno izdanje”, za Balkanrock je rekao Vladimir Kolarić Kole, vođa i osnivač Velikog Prezira.

________________________________________________________

Osim o dokumentarnom filmu sa Koletom smo pričali o „Luksuznoj“ turneji, novim pesmama kao i specifičnostima vezanim za ovaj unikatan bend na našim prostorima.

BR: Kako je došlo do saradnje sa rediteljkom Andrijanom Stojković? Odakle je potekla ideja o snimanju filma o bendu?

Vladimir: Mislim da je sve počelo našom saradnjom prilikom komponovanja muzike za njen prvi igrani film “The Box”. Nekako se desilo samo od sebe, verovatno smo joj se učinili kao zanimljiv “materijal”. Sada se sigurno gorko kaje, jer nije znala sa kim ima posla… Šalu na stranu, Andrijana je ozbiljan autor i vrlo dobro zna kako taj film treba da izgleda, šta želi da postigne, i na koji način. Film neće biti klasična biografija, niti kolekcija koncertnih zapisa. Ideja je da se prikaže jedno određeno vreme i razne stvari koje se događaju u tom vremenskom intervalu. Posebno, stvari koje se ne vide.

Vladimir Kolarević

BR: Nastup u Domu omladine u Beogradu je zakazan za 21. decembar, da li ste za ovaj koncert pripremili neki poseban set, hoće li se ovaj koncert izdvojiti po nečemu, s obzirom da zatvara turneju?

Vladimir: Sasvim smo se dobro pripremili za Beogradski koncert, tako što smo svirali gotovo bez prekida od kraja oktobra meseca. Mi ne kalkulišemo i ne pravimo posebne planove. Na celoj turneji smo pokusavali da budemo potpuno slobodni , da upijamo vibracije jedni od drugih, i da ono što radimo bude potpuno rasterećeno i bez ograničenja u svakom smislu. Isto tako vrlo pažljivo osluškujemo publiku sa namerom da nekako stvorimo atmosferu deljenja i zajedištva. Ta nepredvidivost nas jako inspiriše i imam utisak da se to osećanje slobode prenosi i na ljudi na koncertu. Dakle, svaki koncert je priča za sebe. Tako će biti i u Beogradu.

BR: Bliži se kraj “Luksuzne turneje” kojom ste obišli nekoliko gradova u Srbiji, da li postoji neki grad ili neki koncert koji se izdvojio od ostalih?

Vladimir: Mi smo stvarno uživali na ovoj turneji. Svi koncerti su bili drugačiji na neki način. Svugde smo pokušavali da pomerimo okvire, da se slušamo i bilo nam je jako uzbudljivo. Ako moram baš da izdvojim neke koncerte, to bi svakako bili nastupi u Zrenjaninu i Subotici. Posebno smo zadovoljni koncertom u Subotici, zbog neke ludačke energije koja se tamo oslobodila.

BR: Kakvi su utisci sa koncerata u Zagrebu i Rijeci, tamo ranije niste svirali?

Vladimir: U Hrvatskoj smo prvi put imali dva samostalna koncerta I mislim da smo postigli upravo ono što smo hteli. Tamošnja publika i mediji do sada nisu baš imali neki uvid u naš rad, nisu bili sasvim sigurni o čemu se radi. Veliki znak pitanja je visio u vazduhu i niko nije znao šta da očekuje. Na naše veliko zadovoljstvo svi prisutni su jako dobro reagovali i bili pomalo zbunjeni činjenicom da nikada ranije nismo svirali koncerte u Hrvatskoj. Što se nas tiče mi smo beskrajno uživali na oba koncerta i zahvaljujemo se i publici i organizatorima. Puno nam znači to prepoznavanje i sigurni smo da ovo gostovanje neće biti slučajna epizoda. Ono što smo dobili od publike je stvarno bilo jako iskreno i toplo.

 

BR: Koliki je danas luksuz napraviti turneju, ako se uzmu u obzir svi (ne)uslovi? Ko sve može sebi priuštiti da se bavi onim čime voli i to, pride, podeli sa ljudima? Nalaziš li na kraju satisfakciju, čak i ako postoje materijalne manjkavosti?

Vladimir: Vrlo je teško praviti turneje i svirati u današnjim uslovima. Sve prepreke i problemi se gomilaju iz godine u godinu, ali je vredno truda i potpuno se isplati. Ne mislim u materijalnom smislu, već u onom drugom, duhovnom smislu. Nema veće satisfakcije za dušu od dobrog koncerta, to daleko više znači. Maltene, to je jedna potreba kojoj se ne možeš odupreti, kao terapija koja ti je potrebna da bi preživeo i ostao normalan.

BR: Veliki Prezir važi za jedan od najboljih live bendova na ovim prostorima, kako komentarišeš ovu lepu titulu?

Vladimir: Takva “titula” svakako prija. Mi dugo postojimo i na svakom koncertu dajemo sve od sebe. Istina je da smo puno radili i da su koncerti ono što najviše volimo. Takođe, istina je da naši albumi ne zvuče kao naši koncerti. Ne znam zbog čega je to tako, ali je tako. Nikada nismo uspeli da to što radimo uživo, snimimo na pravi način. Na svakoj ploči fali to “nešto”, neka supstanca koja nedostaje u studiju. To su verovatno ljudi. Mi volimo da sviramo ljudima.

BR: Radite li na novim pesmama? Hoćemo li sledeće godine imati priliku da uživamo u novom albumu?

Vladimir: Tokom zime potrudićemo se da imamo nešto novo za proleće.

 

BR: Vaše poslednje izdanje ima svega četiri pesme nakon četiri godine diskografske pauze. Sme li se publika nadati da ste neke pesme ostavili u “šteku”, i da ih pažljivo “dozirate”?

Vladimir: Ima raznih snimaka na hard diskovima. Nešto od toga ćemo iskoristiti, nešto nećemo. U svakom slučaju, prioritet će biti rad na potpuno novim pesmama. Probaćemo da ovog puta pristupimo snimanju na novi način, da dosta toga bude uživo odsvirano u studiju, upravo da bi dobili tu živost koja nam je stalno izmicala na prethodnim snimcima.

BR: Ne robujete žanrovima, da li to publika prepoznaje? Razlikuju li se ljubitelji benda od nastupa do nastupa ili, zašto da ne, na jednom nastupu? Možeš li povući paralelu između 2013. i 2003. u tom smislu?

Vladimir: To je već uobičajena situacija na našim koncertima. Jedan deo publike više voli onaj deo koncerta na kome sviramo sporije i svedenije stvari ili one sa početka karijere, i drugi deo publike koja peferira deo kada se okrećemo našoj više rock’n’roll, psihodeličnoj strani. Ono što je dobro, je da svako dočeka svojih pet minuta. Nama je jako značajno da se upuštamo u razne eksperimente u tom žanrovskom smislu, jer nam to daje širinu i vrlo nas inspiriše. Jako brzo bi nam postalo dosadno kada bi se slepo držali određene linije.

BR: EP “Svetlost i dim” je izdat na vinilu, da li smatraš da je vinil opet u modi, i da li planirate da i sledeće izdanje bude u tom formatu?

Vladimir: Ne radi se o modi, nego o tome da je CD kao format potpuno besmislen, jer takvo digitalno izdanje možete imati jednostavnim download-om. Vinil je nešto što se potpuno vratilo i postaće jedini opipljivi format koji možete kupiti, a i zvučni doživljaj slušanja ploče je potpuno drugačiji. Daleko topliji, dinamičniji, pravi ugođaj za uši. Ako bude mogućnosti, svakako ćemo objavljivati na vinilu, naravno uz digitalni download.

BR: Ako biste ponovo pravili EP, da li biste možda razmotrili da podelite prostor na vinilu sa nekim, kao nekada album sa KKN?

Vladimir: Ne vidim zašto bi delili prostor na vinilu? Prostora na vinilu je ionako vrlo malo, to nije CD.

 

BR: Pre 14 godina svirali ste na albumu obrada “Korak napred 2 koraka nazad”. Vaš izbor bila je pesma “Okean”, Slobodana Tišme i njegove grupe La Strada. Jeste li pročitali nešto iz Tišminog književnog opusa i možete li neku knjigu posebno izdvojiti?

Vladimir: Taj album grupe La Strada je stvarno remek delo i možda jedino muzičko ostvarenje kod nas u kome ta sprega muzika – poezija nema problem banalnosti, kada se ti tekstovi odvojeno iščitavaju bez muzičke pozadine. Šta više, ta poezija je toliko snažna da gotovo “svira” kada se čita. Ja ne znam ni jedan drugi primer, gde takva stvar funkcioniše. Reči sviraju muziku. Jako neobična stvar, kada slušam tu ploču imam utisak da te reči, ustvari, čine muziku čujnom, da ta muzika ne bi ni postojala da nema tih stihova. Dakle, za početak preporučujem čitanje albuma “La Strada”. Posle toga možete se prepustiti bilo čemu iz fantazmagoričnog opusa Slobodana Tišme, recimo možete pročitati “Vrt kao to”.

BR: Mnogim bendovima koji potiču iz malog grada, kao i vi, teško je da danas ostvare veću popularnost u većim sredinama, poput Beograda ili Novog Sada, a vi ste to uspeli. Pripisuješ li to sreći, kvalitetu ili možda normalnom spletu okolnosti za vreme kada ste vi počinjali?

Vladimir: Stvarno ne znam. Mnogo je vremena prošlo, možda je interesovanje za muziku koja nije ona “druga” muzika u vreme kada smo mi počinjali bila veća. Danas mlađa populacija koja se bavi rock’n’roll muzikom ima snažnog oponenta u ovim hibridima pop folk, grand parada, prvim, drugim, trećim glasovima Srbije, svemira i ne znam čega već… Interesovanje za te budalaštine među mladima je daleko veće. Samim tim, za rock’n’roll orijentisane mlade ljude je utoliko teže da se izbore za svoje mesto i da dođu do neke svoje publike. Ali isto tako mislim da dobre stvari niko ne može da zaustavi. Takođe, potrebno je jako puno rada, vremena i određena doza mazohizma da bi se nešto postiglo u ovakvim vremenima.

 

BR: Zašto je naslov poslednjeg studijskog albuma “Nikadjekraj” spojen? Postoji li neki konkretan razlog zašto ste album naslovili tako?

Vladimir: U pitanju je igra reči. Da li je kraj, kad je kraj? Ili nikad nije kraj? Večno pitanje. Točak vremena.Kosmički mir. Kao neka mantra.

BR: Šta, po tebi, nedostaje regionalnoj muzičkoj medijskoj sceni?

Vladimir: Objedinjenost i otvorenost.

Ostavite komentar: