“Vinil naš nasušni”: Mitovi i zablude u vezi gramofonskih ploča

vinyl-mealDan prodavnica ploča (Record Store Day) je međunarodni dan nezavisnih prodavnica nosača zvuka, no, i pored činjenice da se dan fokusira na sve fizičke formate, prevashodno se obeležava kao nezvanični svetski dan gramofonske ploče. Pa, kako smo po ljudskoj prirodi skloni da se setimo postojanja nečega više tog jednog dana kada cela planeta obeležava značaj neke pojave, a manje preostalih 364 dana (to jest 365 svake prestupne godine), možda je ovaj dan lepa prilika da se pozabavimo nekim, kako se potpisniku ovog teksta čini, čestim zabludama vezanim za vinilna izdanja.

Dakle, cilj ovog teksta je da pokuša da razbije neke od, po mišljenju autora ovog teksta, pogrešnih mitova o vinilu danas. Iako neki od njih imaju realne osnove, možda je potrebno posmatrati stvari iz neke druge perspektive kako bi se videla neka šira slika. Ipak, pre početka isčitavanja teksta, autor teksta naglašava da, s obzirom na sijaset žanrova, formata, porekla, itd. vinilnih nosača zvuka, u daljem nastavku teksta „gramofonska ploča“ pre svega će se odnositi na long play (LP), a po pitanju žanra, pre svega se misli na rock album, što zbog same kompetencije pomenutog autora, što zbog činjenice da je long play ploča definisala rock muziku kao žanr, ali i doprinela obostranoj popularnosti.

Druga fusnota vezana je za poređenje analognih i digitalnih formata, gde, i pored činjenice da su ovakva poređenja sklona subjektivnim procenama, poređenja će se odnositi na primerak istog „idealnog modela“ albuma (recimo The Dark Side of the Moon grupe Pink Floyd, gde se kvalitet studijskog snimka po pitanju produkcije i masteringa ne dovodi u pitanje) i iskustvo slušanja tog izdanja na različitim formatima, kako fizičkim tako i digitalnim. Konačno, kod govora o finansijama, treba imati u vidu i trend, kako ovde tako i vani, da se muzika nabavlja preko (besplatnog) downloada, pa preko sajtova kao što je Youtube, ali i piratskih sajtova, možete doći do „ripova“ ploča i diskova bez ploča i diskova.

„Audio CD je kvalitetniji format od vinila“

Ova zabluda nije na slučajno prva pomenuta u tekstu, zato što je ujedno i najčešća. Dakle, audio CD je 16-bitni format, koji je po kvalitetu inferiorniji od srodnih formata, kao što su 24-bitni fizički formati DVD-audio ili blu-ray audio. Sa druge strane, vinil je nekompresovani format, no, ukoliko bi sadržaj sa vinila digitalizovao, njegova težina bi bila ekvivalentna pomenutim 24-bitnim fizičkim i digitalnim formatima. U svakom slučaju, nezadovoljstvo kvalitetom audio CD-a (kao i mp3 formata) se može čuti kako iz tabora pobornika analogne tehnologije, tako i onih koji preferiraju digitalni audio zapis HD rezolucija. Što se tiče šuma, mnogi vole analogni snimak baš zbog tog šuma koji daje „toplotu“ zvuku i prijatnije iskustvo slušanja od „hladnog“ digitalnog snimka.

„Vinil je tehnički prevaziđen format zato što krcka i pucketa“

Mnogima je asocijacija za slušanje gramofosnkih ploča slušanje muzike na gramofonu sa mehaničkim zvučnikom u obliku trube. Mnogi takođe ne znaju da gramofonska ploča može da reprodukuje zvuk na opremi izuzetno visokog kvaliteta i jačine, bez gubitka kvaliteta, sa čime se ne mogu pohvaliti fizički formati kao što su CD ili mp3. Bitan preduslov za kvalitet reprodukcije vinila je kvalitet gramofona, najviše gramofonske igle, i očuvanost same ploče. Ukoliko je ploča bez oštećenja i očišćena od prašine i prljavštine, igla takođe nova ili dobro očuvana, i gramofon pristojne izrade, imaćete kvalitet reprodukcije koji će vas zapanjiti.

Što se tiče tehnoloških inovacija, u novije vreme kreiran je i laserski gramofon, koji poput CD plejera koristi lasersko čitanje umesto igle, pa ste u mogućnosti da slušate vinil na najkvalitetniji i najsavremeniji način. Ova tehnologija omogućava i lasersko „motanje“ i prebacivanje pesama daljinskim putem. Jedina mana ove tehnologije je njena cena, no, ukoliko se poveća potražnja za vinilima, cena će definitivno biti pristupačnija. (Za demonstraciju ovog uređaja videti klip na kraju teksta)

„Vinil nema dovoljan odziv niskih frekvencija“

Ovo je jedan od najčešćih argumenata protiv gramofonske ploče i ima nekog osnova u realnosti. U prilog ovom argumentu ide činjenica da nisu svi vinili istog kvaliteta. Kvalitet long playa najviše zavisi od kvaliteta vinila i od debljine ploče, pa se najkvalitetniji zvuk dobija na audiofilnim vinilima od 180 i 200 grama. Bitan uticaj na kvalitet ima i materijal, pa ploče od recikliranog vinila ne mogu da dostignu kvalitet nerecikliranog materijala. Što se tiče modernog vinila, on je doživeo nešto izmenjen proces proizvodnje, pa se radi standardizovane ekvalizacije koriste digitalizovani masteri, koji su posebno predviđeni za vinil, da bi se postigao zvuk koji će biti što približniji originalnoj master traci. Dakle, ukoliko je vinil dovoljne debljine (i manje od 180g je u većini slučajeva sasvim dovoljno), sigurno nećete imati problem reprodukcije, posebno na kvalitetnim zvučnim kutijama.

„Vinil je skuplji od CDa“

Ova zabluda ima realne osnove, no, može se posmatrati kao generalizacija. Jedan od razloga za to je činjenica da nosači zvuka različitih žanrova i zemalja porekla imaju različitu cenu. Po pitanju audio kolekcionarstva možda najbolje reći da narodna izreka „koliko para toliko muzike“ ovde ima realnu primenu, kako po pitanju ulaganja u sama izdanja, tako i po pitanju opreme na kojoj će ta muzika da se sluša. U zavisnosti od žanra i zemlje porekla, cene fizičkih izdanja, variraju od jeftinih do nedostupnih. Kolekcionarstvo kao hobi, u svakom slučaju nije jeftin hobi, pa je potrebno izdvajati značajnu količinu novca za oba zadovoljstva.

Sa druge strane, s obzirom da je veliki broj vinilnih izdanja (posebno rock muzike) rasprodatog tiraža, to jest dostupan samo na berzama ploča i sajtovima za kupoprodaju, kupovina očuvanih vinila, čak i nekorišćenih (u tzv. mint stanju), može da vas košta manje od kupovine originalnog audio CD-a istog izdanja. Cenu takvih vinila određuje tiraž (što je veći tiraž cena je po pravilu manja, jer je izdanje dostupnije), stanje omota i stanje vinila (što očuvaniji cena je veća). Samim tim, možete proći jeftinije sa kupovinom očuvanog vinila vašeg željenog izdanja od istog tog izdanja na CD-u, posebno kod visoko tiražnih albuma.

„Vinil je dugo bio zaboravljen i sada se ponovo vraća“

Mnogi posmatraju novije poteze u muzičkoj industriji, poput samog Record Store Daya, kao način da se vinil ponovo „vrati“ mejnstrimu. Iako je povratak vinila mejnstrimu tačan, o čemu govori i broj prodatih primeraka vinilnih izdanja u poslednjih nekoliko godina, vinil nikad nije „otišao“ da bi se sada „vratio“. Drugim rečima, ljubitelji vinila nikad nisu prestajali da slušaju i kupuju ploče (isto kao što je, recimo, serijal romana „Gospodar prstenova“ ili „Igra prestola“ postojao i pre filmskih verzija, na čuđenje mnogih). Što se tiče domaće muzike, devedesetih godina je previše bilo skupo štampati vinile, pa se na prste mogu nabrojati domaća izdanja na vinilu, dok je u inostranstvu, kako kod velikih, tako i kod nezavisnih izdavača, u velikoj meri postojao vinilni tiraž.

Ono što jeste tačno je činjenica da posle decenijske opsesije digitalnim, i otpisivanja analogne tehnologije, kasnijoj se ponovo priznaju one vrline koje su dugo osporavane. Rezultat toga se vidi brakom analognog i digitalnog i korišćenja „najboljeg od oba sveta“, u načinu na koji se štampaju novi vinili (smeštanje digitalnih remastera albuma na vinil), u platformama za slušanje muzike, kao što je Neil Youngov Pono, ali i samom procesu stvaranja muzike, kako dokumentuje, recimo, Dave Grohlov dokumentarni film Sound City. U prevodu, ako je u pitanju “revival”, pre će biti da je analogni revival (iliti analogno-digitalni), a ne isključivo vinilni.

Zaključak

Umesto „školskog“ zaključka, ovaj tekst će se završiti razbijanjem još jedne predrasude o vinilu i njegovim ljubiteljima, a tiče se fanatizma. Nisu svi ljubitelji vinila, kao i drugih nosača zvuka, kolekcionari, koji zahtevaju svaka ploča u kolekciji bude bez ogrebotine, svaki komad original–ne licencirano izdanje, a svi moderniji formati gubljenje vremena. Iako sigurno ima i takvih, poruka ovog teksta je „pružiti šansu vinilu“, posebno trudeći se da razjasni neke od nedoumica koje mogu da budu kočnica u odluci da, makar na kratko, „zavrtite život“ na 33 i po obrtaja.

Digitalni nosači zvuka su realnost od koje se ne može pobeći, i sigurno ih ne treba isključivati u istoj količini koliko i analogne formate, poput LP-ja. Možda je najbolje rešenje upravo jedan lep balans između analognog i digitalnog: ako su mp3 i CD „redovni obrok“ kojim zadovoljavate dnevni unos muzike, ulepšajte svoj život „svečanim obrokom“ u obliku LP-ja vašeg omiljenog albuma. Ako vas ne zavede ritual odmeravanja svakog milimetra omota, pažljivog rukovanja sa postavljanjem ploče na gramofon i lepota toplog zvuka koji pravi igla „oranjem“ kroz brazde, onda možda vinil i nije za vas.

Sa druge strane, ako nikad niste čuli zvuk ploče, obogatite svoj život za jedno (vama) novo iskustvo: nađite izvođača ili pesmu koju volite i zavrtite je na gramofonu, bilo iskopali prašnjavi gramofon vaših matoraca sa tavana, ili otišli do poznanika ili prodavnice ploča, gde možete doći do gramofona. Samo tako ćete biti sigurni, ukoliko vam je muzika bitan deo života, da slušate muziku na način koji najviše odgovara vašim potrebama, i samo na taj način će ovaj tekst ispuniti svoju svrhu. Danas je pravi dan za to.

Jedan komentar o ““Vinil naš nasušni”: Mitovi i zablude u vezi gramofonskih ploča

  • Aleksandar

    Ovo je lepa tema, pravi zaključak za 2015 godinu, šta da se radi da se dobije mnogo bolji zvuk od vinila, kako, pa i u tim uslvoima, doći do novih ili budućih nosača sa starim snimcima, ali boljim od na vinilu i odsustvuje tema višekanalnih snimaka, nosača i izvora, sama za sebe, ali i u vezi svega prethodno navedenog. I mnogo toga drugog, vereme, čuvanje, oprema, prostor i td. Uzalud sjajan vinil, a loša oprema i prostori i katasrofalan vinil, CD, DVD-A, BR i td. Mnogo komplikovano za “konačna rešenja” Jedini izlaz iz lavirinta je napredak tehnologije.

    Reply

Ostavite komentar: