Velibor Nikolić: “Zvuci koji plaše”

Velibor Nikolić je malo većem auditorijumu verovatno poznat kao frontmen nekadašnjeg Jewy Sabataya i sadašnjeg Briganda. Ovaj muzičar specifičnih vokalnih i muzičkih ideja rešio je da, mimo benda, objavi i samostalni album. To je bio dovoljan povod da sa njim porazgovaramo o muzici, jeziku ali i fudbalu.

Zbog čega si odlučio da prethodna dva EP-ja i novi album objaviš pod pravim imenom a ne pod pseudonimom Alvarez koji si koristio za prethodna samostalna izdanja?
Taj projekat Alvarez sam ugasio jos 2008. posle izlaska albuma “Summer Monstrous“. Alvarez je bio neka moja vrsta treninga za prava izdanja i poduhvate, od 2002. sam snimio preko 200 pesama pod tim imenom. Na onu varijantu, fruity loops pa sve zivo preko toga. Zimus mi je crko hard sa tim pesmama i nije mi bilo žao. A ovo objavljujem pod svojim imenom jer smatram to svojim prvim “pravim” solo albumom.

Naslov izdanja je “Čovek peva posle rata”. O kom ratu je, zapravo tu reč?
Naravno, najvise o mom licnom. Svi tekstovi su autobiografski, ali retko kad imaju jednu temu, ja tako radim. Ali tekst u kojem se spominje naslov pesme je vrlo univerzalan i odnosi se na sudbinu jednog malog naroda. A i svidja mi se ta pesma Dusana Vasiljeva, onako gledano sa strane. Ponekad se treba vratiti malo unazad, da bi se videlo unapred. Tu taj mali balkanski narod koji trenutno ima desetak imena slabo stoji.

Zbog čega si se odlučio da svi tekstovi budu na srpskom? To nije bio slučaj ranije.
Ja sam uvek koketirao sa engleskim. Volim ga kako zvuci, tecan je i nije ruzan kao srpski, koji takodje mnogo volim ali najvise zato sto je moj. Dugo mi je smetalo da pevam na srpskom jer sva ta najruznija slova CH, TJ, DZ jako lose odjekuju kad sviras rock`n`roll. Zato psujem majku mom dalekom rodjaku Vuku Karadzicu hahaha. Engleski je kod mene, na neki nacin bio i linija manjeg otpora. Sada potrebe za tim vise nema.

Svi odavno znamo da je internet pojeo sve ostale medije i izdavačke kuće pa zato ne čudi što si album postavio za besplatno preuzimanje. Međutim iza njega stoji i izdavačka kuća Hi-Gain Records pa me interesuje da li će zaljubljenici u diskove moći da dođu do fizičkog izdanja?
Ne znam, zavisi kako ovo sve prodje. To je jedna mala kucna produkcija i nemam zivaca da sad tu nesto stampam diskove pa da vucem ljude za rukav “E molim te, jel oces da kupis moj disk?”.

U kojoj meri je ovo zaista solo album? Da li si imao neku pomoć ili si zaista sve sam odsvirao?
Imao sam tri gosta, Iliju koji svira sa mnom u Brigandu, Anitu Iličić, i Šarkija koji je gitarista Seljačke Bune. Svi oni su svojimgostovanjem u po jednoj pesmi, doprineli mom albumu i ja sam im na tome zahvalan, jer ih smatram talentovanim ljudima. Super mi je kad ljudi ostave svoj pečat u nekoj pesmi. Ja sam odsvirao sve ostalo, i sve je snimljeno uživo. Napravio sam mali kućni studio od sobe u svom stanu i lepo se zabavljao dva meseca. Recimo u pesmi “Vedrfolnir”, sviram radio preko pedalboard-a, a u “Lovcu na Poratke” sam programirao zvukove na mom starom Komodoru 64 i onda preko celog stana odvlačio kabal od mikrofona i snimao to preko TV-a. Ali gitare su naravno, najbitnije jer taj instrument jedini znam iole da sviram a da me ne bude previse sramota (smeh).

Sad kad je album na slobodi nameće se pitanje kuda dalje. Da li je u planu neki spot ili možda koncertna promocija?
Imam neku ideju sa Markom Adamovićem, slikarem koji mi je radio omot, da uradim par koncerata koji bi bili istovremeno i izložba njegovih slika, koje mi se jako dopadaju. To bi bilo interesantno za mene, a najverovatnije bih se pojavio onako sam sa akustarom, kao matori bluzer.

U kojoj fazi se nalazi rad sa Brigandom? Možemo li uskoro očekivati neko izdanje i iz tog tabora?
Trenutno smo u fazi pripremanja novih pesama, sa većim fokusom na to, a manjim na svirke. Nadam se da ćemo kad skupimo pravi i odabran fond pesama to i da snimimo, i napravimo jednu finu pločicu. Ja uvek imam oko 30 pesama u svom džepu i mogu da biram.

Brigand je krenuo prvobitno kao četvorka. Zbog čega se ipak sveo na trio?
Nije da sam hteo i gađao trojku, nekako se uvek tako namesti. Ljudi odlaze i dolaze. Možda jednog dana opet budemo četvorka. Vrag to zna.

Na muzičkoj sceni si preko 10 godina, i to u potpunosti na nekomercijalnoj strani. Koliko se klima u zemlji promenila po pitanju takvog zvuka u odnosu na vreme kad si počinjao?
Ja od starijih kolega čujem da je bilo bolje devedesetih. Promenilo se par stvari nabolje. Pre svega nisam čuo za jednu od najodvratnijih reči na svetu – “DJ” jedno zadnjih tri-četiri godine i to mi je super. Bitno je da hedlajneri budu pravi punokrvni bendovi, a ne neko ko ne zna ništa o muzici. Ljudi to osete, nanjuse prevaru koju su nam uvaljivali u periodu 2000-2005. Sada je dosta festivala koji forsiraju gitarske bendove a ne neke kvazi dab-rege-šta-li već-bitno je da nema nikakvih tonova-izvođace. Naravno, mala smo zemlja, malo tržište al kad ne živiš od muzike nekako ti je svejedno. Ja sam andragog kome je muzika hobi tako da me pomalo i zabole kakva je klima.

Osvrnimo se i na Jewy Sabatay od koga je, takoreći, sve počelo. Čini mi se da je vaša muzika bila ipak ispred svog vremena. Malo brojnija publika je čula za Jewy Sabatay tek nakon što je pesma “Nevena” krenula da se širi internetom. Na žalost bend je ubrzo posle toga prestao sa radom ostavljajući iza sebe 3 albuma za ponovno otkrivanje. Da su stvari bile malo drugačije misliš li da bi Jewy stekao, i te kako zasluženu, medijsku i koncertnu pažnju?
Mislim da bi. Nema dana da ne pomislim šta bi bilo da Vlada nije umro. Naučiš da živiš s tim. Siguran sam zapravo u to jer smo osećali da su nas se mnogi plašili. Po tome smo znali da ta priča vredi.

Da se vratimo vedrijim temama. Znam da pratiš fudbal a pošto je u toku Evropsko prvenstvo moram da te pitam šta misliš ko će ga osvojiti i zašto?
Osvojice ga ili Španija ili Nemačka, zato što su to jedine dve ekipe koje igraju na nivou 10/10. Lično ne bih plakao i kad bi Grci ponovo napravili čudo jer me podsećaju pomalo na nas, samo što za razliku od nas oni vole svoju zemlju. Oni imaju Karagunisa mi imamo…ma neću da ih imenujem…

Kad smo već kod fudbalskog žargona, da li postoje neki novi domaći bendovi na koje bi tipovao da će da zabodu poneki pogodak na muzičkoj sceni?
Nedavno sam čuo pesmu od jednog benda, al da me ubiješ ne znam tačno kako se zovu…na engleskom je naziv. Nešto, “Sharks, Aeroplanes…” (u pitanju su Sharks, Snakes & Planes). Ta pesma mi se jako dopala jer me je uznemirila, a mene malo šta uznemiri od muzike. Nedavno sam čuo Temple Of The Smoke uživo i pao na dupe. Ima i jedan bend iz Bosne, zovu se Roadkill. Mnogo mi se sviđa njihova ideja. Mračni, gitarski i teški.

Koji su koncerti domaćih i stranih bendova u poslednje vreme za tebe ostavili jak utisak?
Od domaćih i dan-danas pamtim Block Out 2002. u Domu Omladine. Kad su prvi put svirali “Andreja”. Usro sam se. Od stranih, počelo je sa Sonic Youth 2003. Završilo se pre deset dana u Milanu na Soundgardenu. Mislio sam da su tezga, a ispostavilo se da su bolji sad nego devedesetih.

Ostavite komentar: