ako-stanemo-gubimo-sve

Van Gogh

Ako stanemo gubimo sve

Izdavač: ExePro Produkcija, 17.4.2016.

Producent: Voja Aralica

Žanr: Rock, pop rock, electro rock

Trajanje: 49:27

2.3/5

Ocena

Ako sam nešto naučio tokom decenije i kusur odlaženja na koncerte i dolaženja u kontakt sa zaljubljenicima u rok muziku, to je da je priča o rokerima kao ljudima otvorenog uma i širokih nazora veliki mit. Činilo mi se ponekad da od pojedinih rokera koje sam upoznao nema muzički ograničenijih i konzervativnijih ljudi. A tek ta potreba da se kao bitan deo sopstvenog identiteta ističe ne samo muzika koja se voli, već i ona koja se mrzi!

Naravno, bilo je toga otkako je rokenrola i biće ga dokle god rokenrola bude, ama je često umela da mi se smuči ta nesposobnost mnogog ovdašnjeg rokera da se odmakne od tih tinejdžerskih povika na „komercijalu“, „čobanski rok“, „narkomansku muziku“, emo klince (seća li se iko šta to beše?) i, naročito, turbo folk, u kome mnogi ovdašnji panker i metalac vidi uzrok svih naših nevolja, tvrdo uveren da njegovi ljubimci izašli iz šinjela Satana Panonskog ne potpadaju pod kategoriju kiča. Ima i onih koji su od takvih povika i pljuvanja na sve ono što nervira jednog prosečnog adolescenta zaljubljenog u pank ili metal napravili karijeru, poput meni lično beskrajno dosadnih i izrazito antipatičnih Mortal Kombat. A opet, ima tako bendova i pojedinaca koje publika ne podnosi a razlog tome mnogo je jednostavniji od pubertetlijske potrebe da se neki pravac ili izvođač mrzi iz dubine duše.

Bio sam nedavno, posle dužeg vremena, na koncertu Van Gogha i setio se obećanja koje sam sebi dao pre tri godine, obećanja na koje sam sasvim zaboravio: neću više ići na koncerte Van Gogha. Da se razumemo, bend uživo zvuči izvrsno. Svirka je perfektna, stare pesme izvedene su u novim, zanimljivim aranžmanima, svirku upotpunjuju zanimljivi vizuelni elementi – uopšte, sve je na veoma visokom profesionalnom nivou, kakav je, kad je o srpskim sastavima reč, moguće videti valjda samo još kod Bajage i Instruktora, Gallije i Nevernih Beba. Ama šta sve to vredi kada je Zvonimir Đukić Đule na sceni postao beskrajno iritantan. „Neka dignu ruke momci koji su došli bez devojaka! A sada neka dignu ruke devojke koje su došle bez momaka! Gospodine, doveli ste ćerkicu na koncert, baš lepo! Čučnite – skočite! Volite se, ljudi!“ i slične – do vraga, recimo to otvoreno – ljigavštine postale su deo Đukićevog standarnog repertoara i na sceni i van nje. Da sam bio na koncertu Regine, ili da sam petnaestogodišnjakinja, to mi, uveren sam, ne bi toliko smetalo. Ovako mi sve to nekako nije išlo uz tvrdi gitarski zvuk Van Gogha i one pesme koje nekada divno govorile o pojedincu u vremenu nepravde i beščašća.

A upravo sećanje na albume Svet je moj, Strast, Hodi i Opasan ples, kojima su se Van Gogh etablirali kao najznačajniji sastav među naslednicima Ekatarine Velike, ono je što deo publike, mahom stariji, odvraća od novijih radova. Drugi deo publike, mahom mlađi, odvraća već pomenuta potreba za prezirom na mejnstrim. No treći – i to odista golem – deo publike, takođe prevashodno mlađi, drugačijeg senzibiliteta, možda sklon gitarskom zvuku ali nevičan muzičkim istraživanjima, u novijim radovima grupe čini se da uživa. I valjda je upravo tom, trećem delu publike namenjeno najnovije studijsko izdanje grupe.

Album Ako stanemo gubimo sve (čiji omot, u poređenju sa, recimo, omotima albuma Strast, No Comment i Happy New Ear, otkriva kakvu i koliku promenu je doživela poetika grupe), objavljen povodom tridesetog rođendana benda, donosi nove verzije 12 starih komada (među kojima nije pesma „Puls“, stih iz koje je iskorišćen kao naslov albuma). Na prošlom studijskom izdanju, Neumeren u svemu, originalni članovi Zvonimir Đukić i Srboljub-Srba Radivojević bili su potpisani kao jedina dva zvanična člana grupe, a na ovom su kao zvanični članovi Van Gogha poptisani i stari saradnici Dejan Ilić Cvika i Branislav-Bane Gluvakov; album je producirao Voja Aralica. Sa kakvim su uspehom, dakle, Van Gogh obradili sami sebe?

Album je perfektno odsviran, izvrsno produciran – što valjda i nije nužno naglašavati kada se zna da je producentska palica poverena Aralici – akustičnih aranžmana, zvuka umnogome ogoljenijeg no što je slučaj originalnim verzijama, no sa pregršti lepih i interesantnih detalja, poput upotrebe metalofona, mandoline i saza (Đukić se potvrđuje kao virtuoz na potonja dva), sa izraženom pažnjom prema detaljima i rešenosti da novo čitanje ne bude tek akustičarsko ogoljavanje izvornika. No, nije se bežalo ni od upotrebe elektronike, čime je svakako održan kontinuitet sa radovima grupe sa prelaza prošle na preprošlu deceniju. Elektro elementi su u novim verzijama pesama „Da li zna“ i „Kolo“ svrsishodno upotrebljeni – iako novoj verziji pesme „Da li zna“ manjka visokoktanske energije originala, ona u zvuči sveže i zanimljivo, dok nova verzija „Kola“, na koju je rokenrol čaršija svojevremeno digla poviku kao na povlađivanje neukusu (eto nam još jednog primera malograđanskih povika na „seljački rok“), kao da tek u novoj verziji uspeva da se na pravi način nastavi na domaću folk rok tradiciju, prvenstveno radove folk rok pionira poput YU Grupe i sastava S Vremena Na Vreme. Sa druge strane, nova, elektro rok varijanta pesme „Neko te ima“ predstavlja najslabiji trenutak albuma. Naprosto, nakon baladične verzije ove pesme sa živog albuma No Comment svako naredno čitanje deluje mučno, kao siledžijsko rabljenje jedne od najznačajnijih domaćih rok himni.

Pesma „Ona i ja“, bledunjavih stihova, u originalu je bila slušljiva, dok je u novoj verziji svedena na bljutavu radio-friendly baladu. Naročito uspela nije ni nova verzija balade „Šta ako“, kojoj nedostaje diskretnog makabrizma originala. Nove verzije kultnih „Opasan ples“ i „Brod od papira“, nešto su vrednije pažnje, ponajviše zbog zanimljivih aranžmana, mada je Đukićeva vokalna interpretacija znatno manje upečatljiva no u originalima. „Spisak razloga 2016.“, „Za godine tvoje 2016.“, i „Suđeno mi je 2016.“, u ne odviše intrigantnom, tipičnom unplugged maniru, svakako predstavljaju buduće koncertne favorite. Nova verzija pesme „Anđele, moj brate“, jedne od lepših kada je reč o novijim radovima grupe, manje je pompezna, samim tim nešto drugačijeg sentimenta, sa ispovednim tonom još izraženijim no u originalu. Novo čitanje potpuno drugačiji sentiment daje novoj verziji „Mama“: dok je poslednji dan u orginalnoj, tvrdoj varijanti nešto dramatično, u novoj verziji on se prihvata sa filozofskim mirom, predstavlja trenutak ništa manje neizbežan, ali znatno manje zastrašujuć; „Mama 2016.“ predstavlja svakako najuspeliji komad sa ovog albuma. (Đukić je, zaista, uz Gorana Bregovića, od svih domaćih rok autora najlepše pevao o smrti, i prava je šteta što na Ako stanemo gubimo sve nije ponuđena i nova verzija pesme „Zamisli“.)

Van Gogh su, dakle, svoje stare komade obradili sa polovičnim uspehom. Međutim, ima tu još nečeg što se mora uzeti u obzir: pri ocenjivanja umetničke vrednosti radova jednog izvođača, osim vrednosti kompozicija i tekstova, izvođačkog umeća, produkcije, muzičke inovativnosti i vrednosti dotadašnjeg opusa tog izvođača, moramo u obzir uzeti i koncept, ako ga ima, ideju koja čitav album povezuje u kompaktnu celinu. I tu leži najveća mana ovog albuma. Albume sa ponovo snimljenim starim hitovima ne objavljuju sastavi koji imaju ikakvih artističkih aspiracija, to čine Scorpionsi i Whitesnake, rok dinosaurusi koji su poslednje kapi kreativnosti i originalnosti istočili pre više decenija. Da su ove pesme u novim, akustičnim aranžmanima objavljene na živom albumu snimljenom u nekom manjem koncertnom prostoru (mada bi taj album kaskao dve decenije za poslednjim velikim domaćim unplugged izdanjima), čitava stvar ne bi delovala kao pokušaj da se stare pesme približe novijoj publici, kao odgovaranje na zahtev koji nameće vreme u kome živimo – zahtev koji je autoru ovog teksta odvratan – da izvođač neprestano podseća publiku na svoje postojanje, kao nešto što bi se moglo nasloviti Van Gogh sviraju svoje pesme za Radio S.

Da se razumemo, takav pristup je dozvoljen. Ako nečega treba svakoj rok sceni to je snažan mejnstrim na mestu nosećeg stuba, a Van Gogh, muzički sasvim dobrim, pesnički slabim, ali produkcijski vrhunskim novijim radovima, te visokim stepenom profesionalizma kada je o živim nastupima reč, čini svakako najkrupniji kamen u nosećem stubu srpske rok scene. Ama jedan bend koji drži do sebe ima na raspolaganju mnogo bolje načina da proslavi trideseti rođendan. Objavljivanje boks seta ili reizdanja na vinilu je skupa rabota, ali tu je mogućnost objavljivanja živog albuma – živi album sa pesmama u novim aranžmanima bio bi svakako najuspeliji potez – DVD-a sa živim snimcima ili spotovima, na kraju krajeva, objavljivanje kompilacije pažnje vrednih pesama koje nisu postale hitovi.

Ovaj će album, uveren sam, ostati tek fusnota u istoriji grupe, izdanje koje neće ostaviti baš nikakvog, ni mirisnog ni smrdljivog traga. Nešto starija publika će i dalje tvrditi da „Van Gogh pre Dr Undera i Van Gogh od Dr Undera nije isti bend“. Deo mlađe publike će pri pomenu na Van Gogh i dalje praviti gadljiv izraz lica, a na festivalima na kojima mu se ukaže prilika da Van Gogh čuje uživo Đukiću dobacivati uvrede, glupavo uverena da čini nešto beskrajno hrabro i duhovito. Drugi deo mlađe publike ići će i dalje na koncerte Van Gogha i uživati u njima, ne osećajući knedlu u grlu pri Đukićevim izlivima emocija. A potpisnik ovih redova će do daljnjeg u radovima grupe (prvenstveno onim ranijim) uživati u privatnosti svog doma, hvala lepo.

Spisak pesama:

  1. „Da li zna 2016.“ – 4:21
  2. „Mama 2016.“ – 4:37
  3. „Neko te ima 2016.“ – 4:58
  4. „Brod od papira 2016.“ – 3:53
  5. „Opasan ples 2016.“ – 4:46
  6. „Spisak razloga 2016.“ – 3:52
  7. „Za godine tvoje 2016.“ – 4:03
  8. „Kolo 2016.“ – 2:37
  9. „Ona i ja 2016.“ – 3:41
  10. „Šta ako 2016.“ – 3:37
  11. „Suđeno mi je 2016.“ – 3:55
  12. „Anđele, moj brate 2016.“ – 5:09

Save

Ostavite komentar: