Uvod u anatomiju rapa: Odvajanje rapa od kukolja (4. deo)

Public Enemy

Rap počinje da dobija nekoliko pravaca, tu negde polovinom osamdesetih, u kojima koketira sa popom, flertuje sa disco rockom, kreće da se ubacuje u “belačke kvartove”, topi svoju tvrdoću i prilagođava se muzičkoj industriji.

Rapovanje se transformiše u neku ranu preteču r’n’b, a to se sve dešava zaslugom diskografskih kuća koje prepoznaju da samo tako mogu da zarade od te muzičke centrifuge.

De La Soul

Ali, posle tog nekog nazovi-zatištja, sirovost se iznova vraća na scenu. Još jača represija nad socijalno ugroženim kvartovima izrađa pesme o bandama, preživljavanju, krađama, tučama, seksu, opijatima, ubistvima, silovanjima, ali i priče o novcu, moći, snazi, cilju, imidžu, izdržljivosti i hazarderskoj egzistenciji o jednom tobože običnom i prosečnom uličnom vojniku. Počinju da se prave paradoksalne umotvorine o pozivanju na rat protiv policije, sistema, države, korupcije, u kojima su se jasno etiketirale imenom i prezimenom svi neprijatelji, počevši od uličnog dilera ili pandura, preko gradske uprave, pa sve do predsednika države. Niko više nije imao milosti, niti volje da prikriva svoj bes.

Sav onaj zaostatak rapa koji je kaskao i pokušavao da prođe uz lagano đuskanje i smooth plesanje, počinjao je da lapi. Publika je vapila za pesmama uz hardcore matrice prekrivene stihovima punim hororične realnosti sa ćoškova.

“Zašto smo pravili takvu muziku? Pa, samo se zapitajte kako je jednom klincu, za Božić, u Komptonu, koji nema ni kevu, ni ćaleta, još na to ga pola kraja juri, da ga ubije. Zbog takvih kao što je on smo pravili. Mi smo bili njihov megafon.”, izjavio je Ice Cube na konferenciji za štampu povodom filma “Straight Outta Compton”.

Gangsta rap polako izvire na svetlost dana, iz dugo čuvanog sarkofaga, sa pesmama u kojima rapperi govore o džunglaškom preživljavanju po uličnim ćoškovima većih gradova SAD-a.

Ice T

Baš te 1986. godine, kada je krenulo previranje osiromašenih krajeva, Ice T, iz Los Anđelesa, sa Zapadne Obale (West Coast), izdaje singl pod nazivom “6 in the Mornin’”, koja doslovno izvrće upside down čitav mentalni sklop fanova, simpatizera, pristalica, gadljivaca i neprijatelja rap muzike.

“Pogrešno je što ljudi misle da mrzim policiju. Ne, nemam nikakav problem sa njima, već sa rasistima i sadističkim manijacima. Panduri rade samo ono što im je rečeno”, kazao je Ice T, povodom njegove pesme, za koju su mediji procenili da propagira mržnju prema čuvarima reda i mira.

Geto Boys

Ubrzo se pojavljuju nove face. Takozvani Crni pojas – niz povezanih krajeva Bronks, Harlem i Bruklin – izrađa Public Enemy, Rakima, De La Soul, A Tribe Called Quest, Juice Crew, Slick Ricka i mnoga druga imena koja su, za svaku pohvalu, i dan-danas ostali dosledni svojoj muzici. Sa zapadne strane uz Ice T-a, pojavljuje se prva postava N.W.A. (Niggas With Attidute) i solo Too $hort. Na jugu, iz države Teksas, počinje da se čuje i za Geto Boyse, beskompromisnu ekipu iz Hjustona, koji su bili na meti mnogih mentalno zaostalih “južnjaka”. Svi su oni doprineli, svako na svoj način, da rap konačno pronađe svoj kanal ka najširoj mogućoj publici. Onoj koja nije još ni čula da tako nešto postoji.

Postalo je primetno da se rap polako povlači sa margine u mainstream američku muzičku industriju. Takođe, gorepomenute 1986, Beatsie Boys izdaje singl “Fight for Your Right”, ali i “Walk This Way” – Run DMC i Aerosmith, gde je, po prvi put, se pomešao rock i rap.

Intersantna činjenica, za koju većina nema pojam, bila je da je MTV u svojim prvim godinama bio poprilično rasistički raspoložen. Run DMC je bio prvi afroamerički rap bend koji se kod njih pojavio sa singlom “Walk This Way”. Poređenja radi: MTV je napravljen 1981, a tek šest godina kasnije neki takav bend se pojavljuje na nacionalnoj frekvenciji.

Elem, pre nego što je Ice T doslovno rečeno razbucao sa svojim (s)hitom, te famous 1986. godine Schoolly D izdaje raw pesmu “PSK-What does it mean”, koja se nezvanično vodi kao prvenac gansta rapa. Dok, tek godinu dana kasnije Public Enemy se pojavljuje sa svojim spektakularnim albumom “Yo! Bum Rush The Show”, koji pravi revoluciju u glavama mladih slušalaca. Album pun poučnosti, motivacije, nadahnutosti i nadasve požrtvovanosti da se “youngsters” izvuku iz geta, pokazao je da rap ima takođe jednu svetliju nijansu koja ga odvaja od čitave te mračne i surove svakodnevnice.

A Tribe Called Quest

Zapravo, tih nekoliko “pozlaćenih” godina predstavljaju prekretnicu u načinu doživljavanja samog hip hopa, u ovom slučaju rapa, ali budući da siromaštvo nije jenjavalo, već, naprotiv, bilo je sve gore i raširenije, sam rap je počinjao da se doživljava kao: ili beg od realnosti, ili pokretanje da se ta realnost promeni, ili da se, u najvećem broju slučajeva, iskoristi i zloupotrebi.

“Naše pesme su ogledalo realnosti, a ne sprdnja”, izjavio je MC Ren, član N.W.A..

Da ne bude zabune, samo rap nije isključivo gangsta rap. Primera radi: De La Soul je na jedan dubokounosni način promenio kurs samog rapovanja o steet life, dok, pored njih, A Tribe Called Quest je pomešao iskonski beat rapa sa jazzom i funkom.

Public Enemy je takođe prouzrokovao zemljotres svojim poetskim načinom izražavanja, koji se striktno odvaja od sirovog pričanja priče o životu na ulici. Oni ga premeštaju na jedan drugačiji nivo u kojem počinju da prozivaju, ukazuju i konstatuju društveno-političke rupčage unutar američkog mehanizma. Njihov odnos prema nabreklom sistemu vrednosti, političkoj situaciji, rasnoj segregaciji i uopšteno svemu što je usledilo tokom posleratnih decenija, više ličilo na avangardni pokret, nego na rap ekipu. Zrelost i iskustvo kojima su njihove pesme tobože zračile privuklo je ogromnu pažnju svih slojeva društva, bez obzira na boju kože. Počeli su da pomeraju granice koje očigledno nisu smele da se pomere.

N.W.A.

Paralelno uz njih, N.W.A. (Niggas With Attitude) dođe u ovoj priči kao zlobniji brat, bila je dijametralno suprotna ekipa, koja nije slala nikakvu poruku u kojoj se videlo neko svetlo na kraju tunel, već, naprotiv, beskompromisno su prikazivali svih devet krugova pakla ulice, a usput su na jedan makijavelistički način pokušali da uspeju u njemu.

Nije bilo moguće objasniti jednom klincu, koji još nije napunio ni 18 godina, da bi trebalo da ustaje ujutru, da se trudi, da naporno radi, da se tek uveče vraća kući, da jede bajatu hranu, gleda televiziju, da leže i ponovo sutra ustaju u isto vreme, i da to sve ponovi; dok, za to vreme, oko sebe gledaju raskoš u kojem njegovi vršnjaci voze kadilake, spavaju do popodne, izlaze svaku noć i “imaju koju hoće”. To je jedina zajednička nit koja se paralelno kuvala i u Jugoslaviji, tačnije na ulicama Beograda. Stvarala se ta crazyass generacija koja se vodila onime “live fast, die young”.

Ostavite komentar: