Uvod u anatomiju rapa: Odrastanje kroz trnje (2. deo)

Afrika Bamaata

“Često, kada ljudi spomenu hip hop, uglavnom nemaju pojma o čemu pričaju. Odmah pomisle na repere, kajle i satove na bini. Ali, kada pričaš o njemu, ti pričaš o čitavoj kulturi i pokretu.”, rekao je Afrika Bamaata.

Kao i sam rokenrol koji se decenijama kotrljao, saplitao, uzdizao i padao, tako je hip hop burno utabavao svoju stazicu kroz sam pakao.

Sve ono što se u XXI veku može videti na televiziji i Internetu, ceo taj “kič i šund” koji se izrodio iz nekadašnje, može se reći, teške borbe; sve one stihove koje laici i nepoznavaoci čuju i odmah svrstaju u “propaganda nemoralnih stavova” zbog kojih se u stvari danas rap, kao deo te kulture, svrstava u “najgore smeće”, morao je, ipak, odnekle da krene. Kroz muziku, breakdance, grafite, način oblačenja, izražavanja i razmišljanja – sve je to pomoglo u stvaranju, kasnije nazvane, kulture, koju danas znamo kao hip hop.

Kao i sve ostalo što je pokušavalo da na nekonvencionalan način pronađe svoj put, tokom druge polovine XX veka, hip hop je takođe smatran kao nešto izuzetno negativno i nepoželjno u društvu. U trenutku kada je rasizam u Americi bio u svom platinastom zenitu, paradoksalno, u belačkim kvartovima, mladima je hip hop bio oksimoron. Nikome nije bilo jasno kako su “crnčuge mogle da dođu da tako nečega čudnog i, zapravo, jako dobrog”. On je polako, ali tada to niko nije hteo da prizna – niti je, u stvari, znao u šta može da se pretvori – postajao avangardni otpor rasnoj represiji.

A onda, krenule su prve podrumske žurke. Vrtele su se ploče, rokali jaki basovi, miksovali vokali. U tom periodu, hard rock i punk počinju isto da šalju svoje prve vibracije širom SAD-a. Pa je tako sa jedne strane grada Led Zeppelin ribao svoj “Dazed and Confused”, dok su se na ulicama Bronxa smenjivali nepoznati DJ-evi, koji su eksperimentisali sa nešto drugačijim ritmom, tada jako čudnim i neistraženim, ali, opet, osvežavajućim.

Kool DJ Herc

Prvi vesnici scene su bili Afrika Bambaataa i Kool DJ Herc. Bambaata, kao član ulične bande Black Spades, postavlja kamen temeljac usred Broxa, motivišući i ostale pripadnike raznih grupacija da se priključe novodolazećem zvuku. Kool Herc, pomoću korišćenja gramofona i miksete kao muzičkih intrumenata, prvi je začeo DJ-ing.

Kako se za “žurke iz podruma” brzo i spontano saznavalo, tako je i energija samog zvuka sve brže sazrevala. Daljim muženjem noviteta koje je nosilo umeće DJ (disc jockey), izrodio se groove – muzika koja je pokretala celo telo – u najzanosnijem obliku.

Uz Hercove takozvane breakbeatove, pojavio se čitav talas break boys and girls iliti, kako su kasnije nazvani, breakdance igrači. Upravo su oni zaslužni za sve veći kvalitet zvučnih breakova koje je Herc slao kroz zvučnik. Uz njihovo pomeranje, klimanje, skakanje i sve ostale znojave vratolomije, Herc je iz onog drečavo najsirovijeg zvuka hirurški izvlačio zlatnu nit funka, koju je ubrzo, nakon toga, preuzeo James Brown. Ples više nije bio samo nešto u čemu se jednostavno opuštalo i uživalo, već je to postajalo toliko ozbiljno shvaćeno, da su se bande između sebe takmičile i nadmetale. Postojalo je bezbroj primera kada su se vođe birale. Čak se i prostor na taj način preuzimao. Bili su to retki trenuci kada je nasilje splasnjavalo na neko vreme.

Pored breakera, adrenalin je gonio i crtače grafita. Njihov zanat se ogledao u tome što su u najcrnjim danima, kada u getu nikome nije bilo do života, njihovi crteži po zidovima, vozovima i tunelima su bili umerena doza šarenila u tom čemeru. Ipak, ono što je njihov život činilo još uzbudljivijim, ali i rizičnijim, to je njihova smelost šaranja na tuđim teritorijama, zbog čega se i, na kraju krajeva, glava gubila. Svaki od crtača je posebno razvijao svoj stil po kojem bi bio prepoznatljiv. Potpisivanje po vozovima je bila posebna draž svakog od njih, jer na taj način čitav grad bi video njegov rad, i u potpisu njegov pseudonim.

Ulični rečnik se sam oblikovao, proizilizaio iz kontekstualnih situacija i srastao uz novorođenu kulturu. Neobuzdana potreba za dokazivanjem, traženjem sopstvenog, krijući se iza kolektivnog, identiteta, kao i brzopleta želja za slavom uz drastično povišeni nivo neuroze u krvi, počinjala je prividno da odvaja individue od mase. Individualnost je počinjala da se meri sa time “kolika muda imaš” i “kolika su ti leđa”. Postojali su oni neumorni borci koji su do kraja svog života pokušavali da se “izvuku iz geta”. Individualnost je morala negde da iskaže. A odjednom se javljala potreba da se iskaže svoje mišljenje. Da se reprezentuje (predstavi) svoje Ja.

I tu, onda, dolazi rap – koji stiže kao poslednji, a ujedno i najveći talas koji oberučke upija čitav pojam “ulica”, njen način razmišljanja, percepcije i svega onoga što je podsticalo mlade ljude u zapuštenim krajevima, da se isključivo na jedan suviše pećinski način bore za svoje parče zemlje. Kroz rap, svako je mogao da ispolji svoj stav, bio on borbeni ili pomirljiv, sav onaj gnev, očaj ili radost koji se godinama nakupljao, i možda, mada nekima to i nije bilo bitno, da pošalje i ostavi poruku, u amanet, za buduće generacije, koje su dolazile nakon njih.

Ali, pre nego što je rap zaista došao do izražaja, DJ žurke su bile osnova, u kojima je DJ Kool Herc, kao što je već napomenuto, bio među prvencima. Na njima, u prvim danima, počela je da se gradi unikatna veza između publike i onoga ko je na bini, u ovom slučaju DJ-a, u kojima je on indirektno, zaustavljenjem muzike, pozivao publiku da odgovori na njegove breakove. Fascinantno veliko brzinom, DJ-ing je dobijao potrebu za evoluiranjem, pa tako, nakon Koolove eksplozije, nailze Grand Wizard Theodore i Grand Master Flash, koji u svojim izvođenjima uvode jedan potpuno novi nivo gramofonske umetnosti. Time uloga DJ-a biva krunisana kada je publika postajala potpuno ošamućivana njihovim trikovima, koje su izvodili na sve većim i većim žurkama. Onaj ko vrti ploče više nije bio samo zanatlija koji to zna da mnogo dobro radi, već centar pažnje, divljenja i radosti. Počelo je građenje ličnosti kroz muziku.

Rap je ovde pomenut, upravo, zbog povezanosti u tim sjajnim trenucima kada je DJ bio na tronu, jer, uprkos tome što je za umeće MC-a (master of ceremony) isto potreban talenat, mnogo truda i upornosti, koji se tu nalazi pored njega i pokušava da “izbaca” rime, publika je i dalje bila fokusirana na gramofondžiju, ali i na bboyeve koji su đuskali pored.

Ostavite komentar: