Uvod u anatomiju rapa: Koren i korov (1. deo)

Južni Bronks je goreo tih dana. Vatra je proždirala zgrade. Heroinski ovisnici, prosjaci i beskućnici, pustošili su, odnoseći vredne bakarne cevi, gvožđuriju i armature. Ljudima se iz drugih predela grada, sudeći prema izjavama svedoka iz tih dana, činilo da će ceo Njujork nestati u plamenu. Svi su bespomoćno zurili u svoje stanove, kako ih užareni jezici ližu, progrizaju i gutaju.

Afrika Bambaata se kasnije, u intervjuu za MTV, prisetio tog događaja: „Gledao sam u te buktinje, a onda, posle nekog vremena, shvatio sam da je to bio moj poziv. Hvala im!“

Bronx, pretrpan radničkim porodicama, klizio je niz ambis siromaštva, gladi i bede; usputno ošamućen pod jakim udarcima narkotika, i lagano paralizovan od strane raznih uličnih bandi koje su se na izuzetno primitivnom nivou borile za svoje mesto u tom kraju. Jedan od slučajeva je bio veliki pad cena prostora za življenje u tom periodu, zbog izgradnje ogromne saobraćajnice Cross-Bronx Expressway, tako da je vlasnike tih zgrada, gde su živele mnogobrojne afroameričke i latinoameričke porodice, doveo do zaključka da će više novca moći da zarade od naplate osiguranja ako njihovi stambeni prostori budu oštećeni ili totalno uništeni. Brzim i lukavim promišljanjem, gazde tih prostorija su za šaku dolara unajmljivale grupe za podmetanje požara, koji su, po zgradi, donosili i do 150.000 dolara zarade od osiguranja.

Napomene radi, tadašnjih 150.000 je današnjih 1.000.000 dolara, što znači da onih nekoliko stotina dolara koje su davali grupama za spaljivanje, manje-više, bila je sića za ono što su zauzvrat dobijali od osiguranja. Zvanični podaci kažu da je između 1973. i 1977. godine samo u Južnom Bronksu podmetnuto 30.000 požara i nepovratno uništeno preko 45.000 stanova.

Da čorba bude ljuća, u istom periodu i mnoštvo preduzetnika se povuklo iz Južnog Bronksa, tim potezom ukinuvši preko 600.000 radnih mesta. Prosečni dohodak, po glavi stanovnika je iznosio polovinu onog prosečnog u Njujorku, odnosno 40% prosečnog dohotka na nivou SAD-a, dok je stopa nezaposlenosti mladih u tom period oscilirala između 60% i 80%.

U svim ostalim institucijama, ustanovama i prostorijama od javnog značaja, stanje je bilo na ivici propasti. Mediji su spinovali vesti o požarima, a javnost je upirala prstom u taj, već uveliko, ozlojeđeni kraj, kako baš on koči poboljšanje kvaliteta života u Velikoj jabuci. Država je videla nepropustivu priliku, jednom za svagda, da se obračuna sa najvećom afroameričkom bandom, kako su ih oni tada nazivali, u SAD, nakon Hells Angelsa – Black Panthers.

“Da nisu ubili Malcolma X-a, verovatno nikad ne bi ni bilo Black Panthersa”, rekao je Bobby Seal, jedan od osnivača tog pokreta.

Tadašnji predsednik Richard Nixon je lično odobrio akciju “dobronamernog ograđivanja” čitavog Južnog Bronksa, ne hajući da će time ostaviti na cedilu desetine hiljada građana bez ikakve socijalne pomoći. Ljudi su doslovno umirali od gladi. Demografska statisika je prikazala da je u roku od deset godina, od 1970. do 1980, sa 383.000 pripadnika te opštine spalo na 166.000, što zbog smrti, što zbog emigracije.

Kroz čitavo to beznađe, raspustošene krajeve i ogrezlu nemaštinu, omladina je jurcala za sopstvenim identitetom. Na klizavom području koje je bilo napušteno od strane zakona, predstavnika vlasti i, maltene, omeđeno bodljikavom žicom, padalo je u sve veći ponor depresije. Bez posla, obrazovanja i perspektive Bronx je počinjao da regrutuje mlade živote za neki drugačiji pogled na svet.

“Bili smo poput heroja, stajali smo tako, mršteći se pandurima, dok oni nisu smeli ni da pisnu”, svojevremno je izjavio Boby Seale.

Ulice su bile već uveliko zauzete. Ćoškovi popunjeni. Zidovi išarani. Vozovi obeleženi. Mnoga imena su se na njima provlačila: Ghetto Brothers, Javelins, Dirty Dozens, Turbans, Reapers, Young Sinners, Black Spades… Svaka bandera, semafor, parkić i parking su imali svoje ekipice koje su ih fanatično branile. Bronx je postajao ekspres lonac koji samo što ne eksplodira.

Njihova borba, za svaki pedalj, bila je isto toliko krvoločna kao i ujedinjena borba u odbrani od najezde irskih, jevrejskih i italijanskih bandi domorodačkih porodica, koje nisu priznavale “crnce i latinose” za normalne ljude. Mnoge porodice su bile inficirane narkomanijom i alkoholizmom, uz propratne posledice seksualnog i fizičkog nasilja unutar kuće.

Njihova okupljanja iz besposličarskih dangubljenja prerastala su obrede i rituale. Uvedeni su simboli, boje, inicijacije i pozdravi. Poseban rečnik je počeo polako da se definiše unutar svake grupe. Argo (interni jezik najužih organizacija) pronalazio je svoja utočišta, koji spoljni svet nije razumeo. Jasno je da su motivi ka posezanju za nasiljem bili iracionalno potpaljivani, ali, ako se malčice dublje pogleda, ljudi nisu nikakav drugačiji način videli osim kroz nasilje, povređivanje, sakaćenje, iskaljivanje gneva i svega ostalog što je nanosilo bol i patnju drugoj personi.

U tom početnom periodu, tokom sedamdesetih, ekipe su imale paralelne aršine: sa jedne strane su se u zajedničkim borbama tukle protiv policijskih kordona, pomagali najsiromašnijim porodicama i pokušavali da “očiste” kraj od dilera, narkomana, silovatelja i pedofila; dok su se, sa druge, i sami “radili”, šljokali, padali u nesvest nasred ulice, tukli, pljačkali i kinjili.

“Umorni smo od molitvi i marševa, i razmišljanja, i učenja, braća bi da počnu da seku, i pucaju, i kradu, i pale”, rekao je Gil Scott-Heron, jedan od reprezentativnijih soul i jazz pevača.

Vijetnamski inferno se svakako u tom periodu odražavao na ostatak sveta, pogotovo na SAD. Uz naprasnu heroinsku pandemiju i zagnojenu rasnu tenziju, policijska brutalnost je samo još više ražarivala već uveliko otvorenu ranu, misleći da će prebijanjem, hapšenjem i racijama stišati nadolazeću oluju.

Ostavite komentar: