Umesto hvalospeva (septembar/oktobar 2017): Zlobni dvobroj

Iz onih biblijskih vrućinčina – koje samo dokona moroničina može da voli – ušli smo u melanholično-agresivnu jesen, koja u svojem krkljajujćem PMSu, ne zna da se odluči da li naginje ka proleću ili zimi. U međuvremenu, ako nekoga uopšte više interesuje, svetska pozornica izgubila je najvažniju ikonu beat generacije, Hju Hefnera, koji je takođe razdrmusao seksualnom revolucijom čitav planetarijum.

Dalje, da ne pišem koješta – a radim to, jer me nije bilo u septembru – Sting i Nik Kejv su se smilovali nad našom bedom, te su gostovali u Kombank Areni u Beogradu, dok je regionalna štala dobila sijaset ganc novih singlića, koji samo što ne puknu od radosti da se nađu na ovako tobože uticajnom portalu.

Septembar 2017.

Psi – Tu gde zvoniš

Počinjem da gajim određenu dozu slatkog sadizma prema ovakvim muzičkim ostvarenjima. Naime, samoproklamovani punk-rock bend, ili kako god oni sebe svrstavali, izbacio je nešto što više liči na pokušaj podmlađivanja usred krize srednjih godina, dok za to vreme pokušavaš da ispadneš razgoropađeno cool pred mlađom ekipom, a usput, kao šlag na Crvendaća, zvučiš kao da si pobegao iz džungle folkerskih, trećerazrednih čudesa, plus spot koji pršti od Motorheada, Charlesa Mansona, pivopijskih stomaka i testosterona mogao bi da prođe – da bojažljivo ispevavanje uz „trla baba lan“ ritam ne liči na letnji hit uz koji se ispijaju šareni koktelčići sa minimalnim kapljicama alkohola – kao jedan solidan promašaj u regionalnoj laboratoriji pokusnih singlića.

Pogonbgd – Sjeban

Trebalo je odavno utvrditi principe po kojima bi nešto moglo da se nazove punk-rock, jer ćemo bez toga imati hiperinflaciju bezličnih bendova, koji svojim pevušenjem i svirućkanjem ukaljuju tvrdokornost i sirovost ostalih grupa. Ali, ruku na srce, ova pesmetina, od formacije Pogonbgd, razlama, rasklapa i razbucava svaki mogući pokušaj da bilo šta loše napišem o njihovom live singlu. Bez imalo isfoliranosti, usiljenosti i šminkanja, „Sjeban“ će definitivno biti jedan od boljih punk-rock dela u poslednjih par meseci.

Critical Solution Revisited – Drive

S verom u boga, kralja i otadžbinu, niška ekipa je mislila da ovde narod ne zna toliko dobro engleski, kao i što ne zna, stoga neće ukačiti da je njihov tekst možda jedan od najnebuloznijih i anti-kreativnijih lirika, koje je regionalna krava-muzara mogla da izrodi. Za neupućene prevod: tekst više liči na najgori mogući period ex-yu rocka, kada su se pesme pravile zbog samih pesama, pa još u tekstu pišeš kako voliš da pevaš pesmu. Bez obzira na to, njihov tempo sviranja više liči na teenage rock sa Diznijevog kanala. Zato, zapamtite njihovo ime: Critical Solution Revisited (kritikal solušn revizitid, je l’ da?), jer su, za sada, od kako škrabam „Umesto hvalospeva“, napravili najveći (s)hit svih vremena. Alal im vera, mora se imati znanja za to.

Under – Pametniji Od Svih

Leskovački rock’n’roll mi je oduvek bio erotski zanosan u balkanskoj fabrici kreativnosti, mada, ovaj bend, zaista, opravdava da nije samo učmala prestonica Srbije najplodnije tlo kvalitetne muzike. Međutim, ovakvu pesmu bi bilo politički nekorektno proglasiti lošom, ali, đavo me odneo, ne mogu reći ni da je dobra, a najgore je kada je pesma apatična. Koliko god njihova buntovnička poruka – uvijena u alegorijske kore i metaforične oblande – ciljala ka Njegovom Visočanstvu AV i njegovim goblinima, maši je. Jer, bogo moj, muka mi je više od „okruglo, pa na ćoše“ pesama, ali, ajde, razumem, cenzurisaće ih. Tako da, smuti, pa prospi, dobiješ ovako nešto, pa tko voli, nek’ izvoli…

The Backdoor Band feat. Jimmy Linder Mansson – Too Many People

Iz, burazerske nam, Makedonije stiže nekakav čudotvorni melem, koji podseća na opaku kopiju „AC/DC“, ali je više oprirođen, adaptiran i prilagođen, da tvrđim zvucima i nostalgičnim glasovima – koji takođe podsećaju na vokale iz perioda sedamdesetih na osamdeset – daje milozvučni osećaj da sintetička srž tvrđeg rocka i dalje može da se izvuče iz kolektivnog mrtvila na ovim prostorima. 

Gužva u 16-ercu – Ne daj me

Od najneambicioznijih, najnepotrebnijih i najdosadnijih pesama, ova – koja traje minut i po, a i ima i objašnjenje o čemu peva, ako slušalac ne može da se snađe u čitavom tom kompleksu arhaičnih reči – definitvno će preuzeti štafetu srama, da na ovako nešto neko negde može da bude ponosan. Da postoji muzička inspekcija – ova pesma bi bila konfiskovana, lancima i bukagijama okovana, a na kraju na lomači spaljena. Damn, pesma kao da je za „Super Mario“ pravljena.

Babaduh – Karma

U suzama dočekujem njihovo prvorođenče, uzimam ga u ruke i počinjem da vrištim od razarajućeg bola u bubnim opnama, koje mi njeno zabarušeno drndanje nad jadnim gitarama priređuje. Odmah nakon toga kreću uši da mi krvare od psihijatrijski poremećenog i neprevaziđeno pogubljenog teksta, koji može da stoji, rame uz rame, sa gorenavedenim (s)hitom svih vremena. Uz prelošu produkciju i nezainteresovano pevanje, ovih 6 i po minuta trajaće vam kao čitava večnost na dnu ledenog pakla. Taman pomisliš da si preživeo, kada ono, gle čuda, ima još.

Oktobar 2017.

Dado Dolmagić & Miloš Mirketić – Hvala ti

U zemlji jada&čemera – gde je sve upside down – ne znam kako ovakve pesme mogu da doprinesu osećaju da će ovde ikada biti bolje. Ovaj neostvareni duet između otelotvorenja Jada & Čemera, očigledno je prvi vesnik naše propasti u paranormalnom svetu muzike, gde postoje kolone fanova, kojima se ovakvo trubadursko trabunjanje – od tri i po minuta – sviđa. Da se ja pitam – a hvala nebesima što se ne pitam – uveo bih posebno istražno odeljenje, koje bi zabranjivalo ovakve melodramične žalopojke, a autorima oduzimalo licencu za bavljenjem bilo kakve vrste umetnosti. Ali, zato Hvala im na utvrđivanju hipoteze da je ovde sve otišlo bestraga.

Đorđe Vasiljković – Коšave hladne duvaju

Pročitah upravo u informativnim dopisima, da je dotični Đorđe Vasiljković dobio prvenca i posebni odeljak za promovisanje istog. Sav ozaren, opijen radošću i obavijen veseljem, taman da mu čestitam na tome, zastadoh, čisto da čujem, pročačkah i načuljih uši, i već, posle dvadesetak sekundi, počeo sam da dobijam strašne bolove unutar želudačnog predela. Kiselina se galopirajućom brzinom pela ka vrhu, usta mi se napuniše i, jebo me vrag, prosuh sve po njegovoj pesmi. Neka mu je uzdravlje.

Bad Mushrooms – Vrijeme Promjena

Woodstockovski osećaj koji šest minuta prati ovu pesmu, odvaja ovaj singl od ostalih samrtničkih narikanja, kukavičkih prepevanja i depresivnih baljezganja, i samim time ga odnosi na listu fascinantno, skoro neviđeno, odrađenih pesama, koje imaju božanstveni vajb vremena koje su sa sobom nosile neke promene.

Adastra – Neraskidivi

Kada malo bolje pomislim, mračne sile repetetivnosti nadvile su iznad regionalne scene, a baš zbog toga je moja neraskidiva želja da se iživljavam nad ovim pesmama koje nekome život znače. Prostački rečeno, nisam stigao ni do polovice ovog vanvremenskog ludila, a već sam počeo da dobijam „spider sense“, da nešto sa ovim nije u redu. U stvari, sve je u redu, jer je ovo samo produkt izmutiranog virusa od kojeg se uši same zapušavaju, trule i, na kraju, u neviđenim bolovima otpadaju. Nadam se da je nauka na pragu vakcini koja sprečava širenje ovakvih boleščina.

Crveni karton – Malo parče raja

Na kraju ću dobiti fetiš prema ovakvim pesmama; počeću doista da ih slušam, pa čak i da uživam u njima – ali, do tada, u ovim retkim trenucima trezvenosti i prisebnosti, pred našim očima nalazi se još jedna u nizu, a niz je baš ogoroman postao, nebitnih muzičkih dela, koje ne služe ničemu, koje ka ničemu ni ne vode i koje će biti do sutra zaboravljene. Crveni karton je zaista svim snagama pokušao da bude punk, a u stvari je završio kao junk. (Slučajna rima, nisam hteo da budem duhovit.) Mada, ako su pravi punkeri, a ne uvređeni adolescenti, ovo će im biti prava pohvalnica.

2 komentara o “Umesto hvalospeva (septembar/oktobar 2017): Zlobni dvobroj

Ostavite komentar: