Umesto hvalospeva (maj 2017): Streljajte muzičare

Oznojen, dlakav, razdragan, polu-napaljen, u gaćama, bez imalo volje da piše bilo šta, zacrnomastiljao sam Word papir ovim delima koji su ispušteni iz šupka virtuelnog svemira u ovu današnju svakidašnjicu u prethodnih tridesetak dana.

U prethodnom mesecu, planeta je izgubila Chris Cornella, Srbija dobila novog predsednika, Beograd dobio novu kičerasto fucked up fontanu, Veliku Britaniju uzdramli ponovni teroristički napadi, a Hrvatsku potresli općenarodni protesti za bolju budućnost. Dok je na domaćinskoj, muzičkoj sceni za par milimetra se situacija popravila.

Ima ona stara anegdota iz partizanskih filmova, kada se Nemci naljute, što im orkestar nije dobro odsvirao, pa samo njihov komandir odjednom urlikne: “Streljajte muzičare!”. Tako i ovde. Samo rečima.

In Absentias – Running

U baruštini wannabe EKV, Bajage, Garavog sokaka i Šoneta iz Galije, stiže bogojavljensko čudo na „stranom jeziku“, kako to vole nacionalističke sile da nazovu, koja za tračak trenutaka vraća nadu u muzički boljitak domaće scene. „U odsustvu“ – po jugoslovenskom, dabome – nam sublimirano kroz redove brbolji, žubori i bojažljivo šapuće o nekom bežanju, preskakanju, preispitivanju, samoispitivanju, traženju istine i biranju puteva kojim će im „ćivot“ ići. Liči kao da se alegorijski opisuje kriza srednjih godina jednog razvedenog oca.

Kora – Sad se kajem

Da imam neopisivi fetiš da povraćam po pesmama, a da to ne bude uvredljivo za vajne umetnike, već da to shvate kao moj širi performans, ova bi mi bila prva na listi. Nažalost, nisam još stigao do te crte seksualne izopačenosti, ali Kora, ili kako god da se ona zove, donosi svojim polunesrećnim-poluizlizanim glasom frontmena jedan takav slepljeno ubuđali bućkuriš, koji niti je pop-rock, niti je pop, niti je rock, već više liči na ono što su Elitni Odredi bili za folk estradu. Šta god to bilo.

Haustor – Disanje

To jutro kada se na virtuelnom zidu Fejsbuka pojavio ovaj 27 godina zakasneli hit, malo je reći da je moja netalentovana i zloćudna malenkost, koji, kako neki organizatori kažu, piše kao da stiže iz žute štampe, bila u orgazmičnom delirijumu. Naime, Haustor je samo štrcnuo svoje zaostalo seme iz prošlosti i vratio ceo auditorijum u trenutke ekstazičnog penavljenja za njihovim djelima.

Artan Lili – Salonac

Niti sam ja bilo kakav kredibilitet, niti ću verovatno ikada biti, da napišem bilo šta bljutavo loše protiv ovakvog udarničko-ekspermintalnog osveženja balkanske scene, ali, ne znam, nikada mi nisu toliko dobro pasovali, stoga ne bih želio da grickam previše, osim što ću napisati da je ovaj singl sasvim okej, ako ništa drugo.

Moon – Escape

Odista je žalosno, tužno i odurno kada ovakvo kosmički opako umeće sa instrumentima može da ima samo odvratni trocifreni broj na onoj virtuelnoj avliji Youtubea. Bez ikakvog znanja, raspitivanja i zainteresovanosti za ovakav bend, odnosno ovakvu uopšte simpatično simptomatičnu vrstu rocka, ova svemirska posada me je sa ovim delom razbudila, pokrenula, skuvala mi kavu, mrdnula guzicu, zapalila pajpčinu i katapultirala me direktno na Mesec.



Crossroad – Čeka nas mrak

Mislim da sam se više svim bogovima, starim i novim, smučio, kada krenem da zakeram oko ovakvih družina sa ovim njihovim plitkoumnim singlovima i – štajaznam – poražavajućim pesmičetinama. Dakle, Crossroad je pljucnuo nešto što se zove „Čeka nas mrak“, gde se, kao, tandrče o uobičajenim stvarima o kojima svaki bend svirucka kada nema „oriđiđi“ temu, a to su: mrak, tama, samoća, ne treba mi niko, čekanje Godoa i (ne)sloboda.

Moloa – Insajder

E, jebeš ga, čim mi se ovako zaređaju jedni za drugima, odmah uredničke glavešine kreću da grakću i većaju da li sam baš morao toliko da ih, kako bi jedan od njih rekao, „izgazim“. Ali, Moloa nije za gaženje – ne, ne, pa nisu oni S.U.S. – oni su samo vanvremenski pokušaj pesme u praznoći ovog životnog perioda. Drugim rečima, ovakve pesme imaju prođu samo kod pojedinaca, nikada kod većinaca. Trećim rečima, dobar pokušaj na pogrešnim prostorima.

Buč Kesidi – Draga?

Kada pomislim da nešto ne može biti lošije od sinteze punk-rocka u Srbijetini, onda naletim na pančevački indie-rock sa nesvakidašnje lošim ansamblom. Naime, „Draga?“ više podseća na prvi seks. Izuzetno je stidljiv, mlohav, brzoplet i po svakom parametru pogrešan. Ruku na srce, podsećaju malo na Idole. Samo fizički.

Vlada Divljan i Neposlušni – Neposlušna građanka

Kada smo već kod Idola, ovaj čovek, i posle smrti, može da otpeva bilo šta, a da to ne pomeri ni za trunčicu njegov post-humni kredibilitet u muzičkom svetu. Posle toliko godina, izleće u cyber space zapostavljeni Vladin singl koji je, ako ništa drugo, onda raritet za njegove fanove.

Ostavite komentar: