Umesto hvalospeva (jun 2017): Poručite tekst po želji


Nošen pređašnjim iskustvima, pokušaću da izlobiram u uredništvu da otvore mogućnost da može tekst da se naruči po sopstvenoj želji, meri i kroju, sa svim prilozima, namazima i salatama. A onda mi uzmemo, pa, kao, iskucamo, pa grickamo nokte, preznojavamo se i uzdišemo –  sve, bojeći se, da li ćemo ispuniti ta teška iščekivanja čitalačkog auditorijuma.
Umesto zaključka, iskoristiću rečenicu prikrivenog junaka, kada ga je Gospodar Vremena pitao zašto se ne uozbilji: “Ali, poenta je da se mi zajebavamo!”

Vrane Kamene – Voda

Dok se u kičerasto nezasluženoj slavi koprcaju pojedini bendovi – koje bi trebalo zakonom zabraniti da postoje, niti da se oslovljavaju sa tako nečim – ovaj dark side crew hrabro okreće kormilu prema, nažalost, nepostojećoj gothic rock sceni, ali, sliku im poljubim, nekako mi na domaćem jeziku stihovi ne pijuckaju toliko Vodu, stoga sam uložio google translate sposobnosti i stavio na papir kako bi Vrane Kamene zvučale na anglo-saksonskom područiju. Majku mu, teraju me na mračni blud i Markiz De Sad razrvrat. Samo neka ćeraju vodu niz vodenicu, biće prilike.

Đorđe Miljenović – Umirem ti na rukama

U danima kada izlazi ovaj tekst, već bi trebalo da je u etar Balkanrocka uveliko puštena skromna recenzija „duplaća“ od Đorđa Miljenovića, ili će tek izaći, koji je odlučno, nesebično i hrabro odstupio od alter-ega, Sky Wikluh, i zamaraširao ka jednoj odista sjebanoj stvarnosti sa kojom se on vešto rve kroz svoje pesme. Ovaj odlomak remek-dela je samo trunčica Nečega što će ostati zanavek zabeleženo – a ne zaboravljeno, kao što se to za mnoge slutilo i pre nego što im je album izišao – u posebnom i šćućurenom holu slavnih rock’n’roll ličnosti post-ex-yu scene.

Massimo – Neka ti plove brodovi

Upaliti upaljač, dignuti ruke u vazduh, njihati se uz vetar, zagrliti nekog bliskog svog, pevušiti mu na uvce, milovati ga dok noć ne poljubi zoru – to je nešto za šta služe ovakve pesme. U protivnom, ako vas ne odšljaka na to, nuspojave su teške dijareje, krvoprolića iz svih otvora, uzavrele gorčine u želucu, konstantna povraćanja na svakih 15 minuta, totalna dehidracija slušne školjke, galopirajući fras moždanih vijuga i teška oštećenja crevne flore, usled nagomilane patetike koju “dobre duše” i “dobri ljudi” nazivaju poetikom. Ovakve ličnosti se uglavnom povampire za osmomartovske i valentinovske dane, kada od zaljubljenih parova izrabe poslednji dinar, kunu, marku ili euro, ne bi li se oni, poput džankoza, ljuljuškali uz njegove besciljno, beskrajno i generično romansirane stihove. U krajnjem slučaju – ako već zakeram, generalizujem i palamudim – barem da ne krečim džabe, ali, bože daj snage, pa će jednog dana ovakva muzika biti zvanično mrtva. I neće ostati u lepom sjećanju. Već će ljudi imati transfer blama, prevrtati očima i pljuvati na pod kada se ovako nešto ikada spomene.

NBG – Tebe vole blokovi

Kada hardcore sretne nostalgiju, kada rock presretnu sećanja i kada sredovečni dečki reše da zajedničkim snagama utvrde svoje mesto pod novobeogradskom mesečinom, dobijamo na trenutke euforično-depresivni paradoks, koji cepa atome na kriške i mozak melje u rezance, dižući jutarnju energiju utrokom sabajle, što je blizu nemogućem.

Del Arno Band & Hornsman Coyote – Još uvek ima nade

Nakon ovog titanskog clasha; nakon ovakvog ukrštanja vode i vatre; nakon ovolikog sjedinjavanja mudrosti i harizme – nezamislivo je pričati o bilo kojim drugim pesmama. Prosto mi dođe da odem i da se isplačem u babin lonac, koliko neko može da bude neshvatljivo lenj, udaran u glavu mokrim čarapama i očajnički skrhan, da ne sedne i ne odsluša dva polu-boga koji jedva i da su pokušali da se potrude da dočaraju običnim smrtnicima kako je to kada, bez imalo brige, muke i velike nauke, možeš da napraviš Nešto, što će ostaviti bilo kakav trag kod publike.


Ostavite komentar: