Umesto hvalospeva (jul 2017): Bolje nismo ni zaslužili


Ako je 1995. godine Prodigy u Beogradu bio naša pukotina, kroz bodljikavu žicu, ka ostatku sveta, ondak su Rolling Stonesi bili izlog, kroz koji smo mogli samo bojažljivo da posmatramo sve ono zbog čega smo bili u zaostatku. Kako je to kolega Andrija Mihajlović u svom tekstu hrabro zapisao: „Za njih – to je bio samo jedan u nizu stotina koncerata, koje održavaju sad već duže od pola veka. Za nas – to je bio trenutak u kome se pisala istorija.“.

A zatim, danas, dođemo do trenutka, kada kukumavčimo da nam se Scorpionsi najavljuju godinu dana ranije; kada plačemo što je karta za Stinga i Nicka Cavea preskupa; što se na festivalima, iz godine u godinu, ponavljaju jedni te isti izvođači; kada zaboravljamo da na domaćim koncertima regionalnih muzičara pola ljudi uđe preko spiska; kada pljujemo hale, dvorane i arene, što nam ne dovode velike zvezde, a kada ih dovedu, onda seremo kako su cena karata „za naše uslove“ previsoke.

Da se razumemo, nije Srbija ništa od toga zaslužila. Stvara se imaginarni utisak da Prodigy ovde iz godine u godinu dolazi – ne zato što su „Srbi jebeni ludaci“ i „najluđa publika na svetu“ – već, jer im je očigledno žao da trunemo u ovakvoj zemlji skrpljene od Nigde i Ničega.

Zato, svi ovi singlovi, koji pokušavaju iz crnog rektuma sveta da izađu na svetlost dana, biće osuđeni da se vucaraju po vukojebetinama virtuelnog sveta, poput ovog, u džangrizavim zubima kojekakvih novinarskih protuva. Da počnemo…

HeretiK – Izdanak

Iz Niša stiže hokus-pokus singl od jeretičke bande koji su očigledno pokušali nešto drugačije da urade, kada ih je EP slava Večnih Lovišta vinula u nebesa, što bi se reklo, da naprave jednu sasvim novu putanju u južnosrbijanskoj svetski poznatoj heavy fucking metal sceni, ali, đavola, sve je toliko bilo zbrljano, smušeno, zguženo, zgužvano i kvrgavo, da je na kraju ispalo kao narikačko zapomaganje pomešano sa nervoznim glasom pijanog čuvara ovaca koji se svađa sa drvećem. Tekst je imao šansu da izlomi moždanu membranu, ali je svojim glasovnim vijuganjem odbacio svaku mogućnost da ovo bude vredno ikakve pažnje. Taman sam pomislio da će Večna Lovišta da dobiju svoju očekivanu ekspanziju, kada ono – prc!

Vanja Mišić – Leptiri i kornjače

Između očajničkog plakanja i magarećeg podsmevanja, mišljenje o ovoj pesmi je u šizofrenom rascepu. Nemoguće je da danas, kada je kreativnost jedini beg od sive realnosti, kada postoji toliko, toliko, toliko prefinjenijih, lepše obojenih i procvetalijih reči, da se opišu sopstvena osećanja, ti uzmeš i napraviš ovakav paramuzikalni mućak, od koje počinju uši da krvoliptaju, oči da peku i usne da se suše, jer, i dalje, ne možeš da shvatiš koliko prostodušan tekst može da „pukne u narodu“. Ovakvi stihovi bi trebalo da se teraju sa belim lukom u džepu, crvenim koncem oko svih zglobova i religioznim simbolima oko vrata. Zašto? Jer su one odraz svega što remeti muzički ukus prosečnih i naivnih slušalaca. „Jaoj, kako lepo peva“ je najveća obmana današnje muzike.

Detroit Groove Gang – Damn Suits

U prvom naletu mi se nije svidela. U drugom sam počeo da pomeram glavu. U trećem već odlepio. Jeste da pesma traje kratko, ali, ako se uhvati i umiksuje da traje „10 hours“, da se vrti konstatno u zaključanoj prostoriji sa još par ljudskih pojava, sa kamarom teških opijata, dok ti u glavi budeš helikopterisao, skijao po staklenom stolu i blagovremeno pokušavao da dođeš sebi – ovo će doći kao melem za napaćenu dušu.

Moskva – Ništa nije veće od nas

Ženski vokal, kaubojskog glasa, u ovom, bogme, neka me obese fanovi, ako grešim, tvrdom country-blues singlu, odzvanja, budi i pokreće novu nadu da će ovakve grupe moći da se izbore, bez imalo foliraže, za sopstveno mesto u ovoj žabokrečini bljutavih blokbastera od pesama. Ono što ovu ekipu vrtoglavo lansira na vrh lestvice regionalnih čudesa je sopstvena zenesenost u ono što radiš, a što fali mnogima, ali ne Moskvi.

Jenner – Factory of Death

Ova vražija četvorka me goni ka mislima o kojima ne smem ni da pišem, ali ono što one u ovih par minuta prave, nečastivog mi, približno je nečemu što ovde ne postoji. Iz najnižih dubina inferna, poslate od samog Mefista, đavolji foursome uspeva da se probije na površinu ljudske pošasti uz crnomagijski singl, koji, ako ništa drugo, upozorava na nadolazeći Hell on Earth.

Ostavite komentar: