brkovi

Umesto hvalospeva (februar 2018): Politički rokenrol

U orgazmičnom ushićenju od toga tko će zavladati Beogradom, primetio sam zajedničku osobinu između srbijanske opozicije i regionalne muzičke scene, a to je jedna izuzetno veličanstvena, dostojanstvena i, nadasve, plemenita osobina – solidarnost. Samo što tu solidarnost ovde ne posmatram kao pozitivnu stvar; jer oni, bogo moj, nisu tako bespomoćni, zeleni i naivni, već su abnormalno sujetni, isfrustrirani i, povrh svega toga, arogantni do bola; pa se nekako međusobno razumeju, te se pozivaju da bi svi trebalo da se ujedinimo protiv mračnih sila – kod politike protiv poludele vlasti, zarđalog sistema & korozične korupcije, a u muzičkom slučaju protiv negativnih utisaka, zajebanih recenzija, sarkastičnih komentara ili, nedajtibože – oštrih kritika. Naravno da među njima ima svetlih tački koje izvlače priču na površinu – i u politici, i na sceni – ali, brate mili, prestanite više da kukate. I jedni i drugi.

Shoplifters – High And Dry

Empirijsko iskustvo mi je postavilo jednu najjednostavniju moguću tezu što se tiče pravljenja muzike na ovom području, a to je: što više uložiš truda, novca i vremena u jednu pesmu, ona će srazmerno toliko biti uzaludna, jeftina i dosadna. Naime, iz novopečenog singla, sa predstojećeg EP-ja, od ove Shoplifters ekipe, može samo da se izvuče jedna nedorečena patnja, koja pokušava da se ušlihta u uši slušalaca. Nije da nisam dao šansu ljubavi, ali čim sam morao, kroz dva i po mintua, da presčakem deliće pesme, da se meškoljim u ovoj poprilično udobnoj fotelji, da se češkam po nosu, da me svrbe zglobovi, da krckam vratom, i da se za celo to vreme pesma još ne završi, a da nisam osetio ni trunčicu unesenosti u nju – osim onog „we are so cool, jer su nam tekstovi na engleskom“ – onda je ovo prdež u praznom autobusu.

NAVY ne obećava ft. Lama (Bolesna Štenad) – Kventin Tarantino

Od novoformirane družine dobijamo jednu urnebesno zabavnu, fascinantno pevljivu i krajnje zaraznu, poput malih boginja, stvar, koja poseduje sve elemente da pesma stoji ponosno rame uz rame sa ostalim eksperimentalnim omažima u domaćoj produkciji. „A šta poseduje, šta, šta, šta“, viče uspaljena masa. Pojačanu brzinu, udarnički tempo, stihove koji se posle 15 sekundi urežu u mozak, tvrdoću koja je potrebna da bi se uopšte moglo svrstati u rock, i, pre svega, popkulturnu ikonu – Kventin Tarantino. Za moju malenkost – dovoljno.

Them Moose Rush – Dumadu Honey

Ne znam za vas, ali većina izvođača sa ovog podneblja, kada stvara pesme na engleskom jeziku, sve zvuče jezivo isto. Retko koja grupa može da se stopi sa engleskim jezikom, pa da ni u jednom trenutku ne pomislim: „Iju, jebote, pa ovi kao da nisu odavde?“. Da se ne skužimo pogrešno, svi mi pričamo engleski, ali ne zna svako da peva na tom jeziku. Isto se to dešava i sa ovom grupom. Iz, očigledno, jedne fabrike domaćih singlova google translateovanih na engleski, stiže još jedan serijski ubica od kojeg uši same krvare, bubna opna daje poslednje signale života, dok se ušna školjka zaklapa, suši i, posle 4 minuta, koliko ovo čudo traje, otpada.

Jelena Andonović – Anđeo

Dok se mi – jeretici, nevernici i bezbožnici – borimo protiv najezdi monstruoznih singlova, čudovišnih EP-ova i nakaznih albuma, sa neba, poput konjice, stiže „Anđeo“, koji svojim nebeskim glasom, milozvučnim tempom i raspilavljenim tekstom, tera te strašne beštije daleko od nas. Jelena svojim tugaljivo božanstvenim zvukom pojačava tihu jezu, baca u dva i po minuta pomne hibernacije i, ono što je najvažnije, tera nas do beskonačnosti da klikćemo replay. Njen novospečeni singl je defnitivno neprobojiva aura od kastrofičnih i apatičnih dosadarija sa ove scene.

Orvel – Nula i jedan

Oradošćen što ovakva pesma postoji, upitao sam, naravno, telepatski ovu zagrebačku ekipu sledeće:

Čemu služi ova cyber-erotic-robotic pesma?
„Kao metafora za priču o odnosu u kojoj je ljubav jednostrana i traži se po potrebi.“
A zašto baš robot?
„Poslužila nas je ideja o vezi između robota i čovjeka.“
Čekajte, čekajte, vi ste svi imali odnos sa…
„Spot još jasnije prenosi tu ideju uz fantastičan Filipov pokret.“
Ma ne interesuje publiku to, već taj odnos sa robotom!
„Udaljenost, isključenost, izobličena budućnost i život u digitalno doba neke su teme koja se provlači kroz čitav album…“
Aman, nije ovo vama promocija albuma, ja ovde postavljam pitanja!
„…Black Mirror rock robota sa srcem!“

Nažalost, nakon toga se u telepatski poziv umešao njihov menadžer, i rekao da, ako želim da pričam sa njima, da moram da zakažem interview.

Goblini – Jedan za sve

Iz uspavane laboratorije hard zvuka, preko virtuelnih sokoćala, pristiže, sa nekoliko godina zakašnjenja, jedna nostalgična, tvrdokornna i, nadasve, druželjubiva pesma od strane starih bardova, koji, bez imalo zastajkivanja, katapultiraju svoju punk-rock  singletinu na auditorijum žedan ludačke muzike. They are back!

Opposite way – Manijak

Da postoji Specijalni sud za muzičke zločine, ova pesma bi dobila maksimalnu kaznu odsluženja, ili, da ima pravde na ovom svetu, zaradila bi počasno mesto na električnoj stolici. U prvim momentima preslušavanja ove teenage horror pesme stiče se utisak da su se autori vraški trudili da ovo baš bude rock’n’roll pesma, ali, uprkos njenoj nagradi, njihovim nastupima, dizanju kažiprsta i malog u vis, mlaćenja kose, vrištanja u mikrofon, pene na ivici usana njihovih fanova – ova pesma je posledica copy/paste pošasti, koja se vazda trudi da vrne onaj iskonski žanr, a, u stvari, stvara jedan softcore kamen za potapanje ugnjilog kupusa.

Nipplepeople – Nikada

Iz daleke budućnosti na internet, pre nekih petnaestak dana, sleteo je sci-fi singl od strane electropop družbe Nipplepeople, koji nam još jednom – nama smrtnicima, bednicima i pakosnicima – prikazuje kako uz samo malo umeća, malo više kreativnosti i malo lepših vokalnih sposobnosti, može da se napravi jedno maestralno čudo, koje nismo zaslužili ni da čujemo.

Ostavite komentar: