Umesto hvalospeva (avgust 2017): Poslednji vapaj rock’n’rolla

Vest da je Rolling Stone stavljen, nakon 50 godina postojanja, na doboš, simboliše početak kraja rock’n’roll vapaja u modernom svetu. U svetu gde preovladavaju telefonska čudesa na koncertima, gde je važnije da drugi vide da si na nastupu, umesto da podigneš ruke, razmašeš kosurdaču, ako je imaš, i dobro oznojiš svoje telo. Ali, dobro, sve je to, valjda, normlano, ide uz smenu generacije. Doći će neki drugačiji časopis, više u elektronskom izdanju, nego u štampanom. Mada, kod nas, u Srbiji, jedva da je par godina izdržao namučeni Playboy, dok je u Hrvatskoj, koliko mi se čini, Rolling Stone imao svoj kraći period trajanja, pa je ubrzo užegao.

Zapravo, u regionu više ništa ne može da se održi, ne može da pusti korenje i da se polako i postepeno razvija. Ovde: ili nešto eksplodira, ili ga nikada nije ni bilo. Čak i Stingov koncert, samo je bio jedan veliki „BUM!“, ali čim je narod izašao na vrata, zaboravio je i „Roxanne“, i „Desert Rose“, i njegove matore bicepse, i njegovog sina, već je odmah upitao „šta su uradili naši u košarci“, a kada su saznali da su izgubili od Slovenaca, onda su i to, istog trena, izbrisali iz pamćenja. Pa, tako i ove „domaće“ pesme, zasijaju, eksplodiraju, i potom nestanu. Taman vilajet ništavila smo postali…

Žuta Minuta – Svi Dok Spavaju

Kako je krenulo u poslednje vreme sa ovom sirovošću, počeću da povlačim reč da Jugoslavija nikada nije imala jaku punk scenu. Ali, dobro, nije, jer za to je potreban vremenski, kontekstualni i kulturološki diskurs, da bi tako nešto moglo čvrsto da se dokaže, koliko god se Mi megalomanski tripovali da jeste. Elem, Žuta Minuta sa svojim singlom dolazi kao melem na inficiranu ranu slabašne scene, koja se, sa raznoraznim mutantima tinejdžerskog bullshita, uvukla pod kožu prežednele publike. Tako da, bez imalo pardona, njihova čvrstina u održavanju trominutnog tempa može se samo pohvaliti dubokim naklonom i jednim velikim „hvala“ što postoje.

The Cockblockers – Something Special

Budući da sam pritajeni fan ovako erotizovanog bluesa sa primesama porno trenutaka, moraću poražavajuće da kažem da bi ova pesma mogla da bude, dapače, baš nešto, na šta bi moglo da se mazi sa svojim partnerom, ali zbog toliko loše produkcije, koja liči kao da su je snimali preko Nokia 3310 modela i obradili preko Winampa, ova pesma ima nezasluženu slavu, a da mi je prvi put žao zbog toga. Toliko loše odrađen refren, da, umesto da dobijem bizonsku erekciju na pesmu, dobijam penzionersku kiselinu u želudcu. Nažalost, opravdali su svoje ime.

Matt Shaft – Budi radostan

Prvi vesnici jada&čemera koji pokušavaju da na „feel good“ pesmicama se urade na slavu – kako ovde, tako i preko – postaju polako hororična pošast muzičke industrije u poslednjih nekoliko godina. Sve oni to, pod opravdanjem, da ljudima pomognu, da se provesele u kolima; dok idu na posao; da đuskaju pod tušem; da im život bude kao na nekoj reklami za kojekakve mobilne mreže – a, u stvari, nisu ni svesni koliko svojom pretencioznom neambicionozošću, poput ovog autora i njegove pesme, spuštaju lestvicu kvalitetnog muzičkog dela. Nije folk kriv za stvaranje retrogradne muzike, već ovakav IT od pesme.

Sputñik – A Door That Must Not Be Opened

U prvih par sekundi, pomislih u sebi: „Opet neki wannabe osamdesetih“, a onda se desilo čudo. Sputñikov miracle, u kojeme se ženski i muški vokal, naprosto, nadmeću sa svojih 50 nijansi božansvenog i glasovnog sivila, time što dolaze do uspinjućeg nadražaja, da vas pesma, bukvalno, dodiruje po butinama, rukama i licu, jer, jednostavno, mojoj džangrizavoj malenkosti nije bilo jasno, a verovatno nikada neće,  kako ovako nešto – ovde negde, na ovim prostorima, u ovoj učaureno nezreloj zemljetini – može da postoji.

Ostavite komentar: