Trigger

Vreme čuda

Izdavač: Odličan Hrčak, 4.6.2015. (digitalni)/9.10.2015. (CD)

Producent: Trigger

Žanr: Heavy metal

Trajanje: 55:00

4.1/5

Ocena

Ima u filmu Ovo je Spinal Tap jedna scena u kojoj gitarista Spinal Tapa David St. Hubbins (Michael McKean) svira prekrasni klavirski instrumental za reditelja Martya Di Bergia (Rob Reiner); nakon St. Hubbinsove priče o muzičkoj trilogiji u d-molu, duvačkim sekcijama i uticaju Mozarta i Bacha, Di Bergi će ga pitati: „Kako si nazvao taj komad?“, na šta ovaj odgovara: „Poliži moju ljubavnu pumpu“.

Tako su autori kultne komediji načinili efektivnu porugu na račun metal virtuoza, svih tih Paganinia rock muzike koji nisu bili u stanja da svoje kompozicije oplemene nekim dubljim sadržajem. Naravno, bilo je i heavy metal autora čiji su stihovi bili intrigantni, pa i od visoke poetske vrednosti, ama su oni nekako najčešće predstavljali izolovane pojave na metal sceni. Publika i kritika na našim prostorima bile su (s pravom) još oštrije u zahtevima za kvalitetnim tekstom no što je to slučaj sa publikom i kritikom na zapadu, pa su sva ta adolescentska promišljanja o zlu, smrti, seksu, ratu, istoriji i izmaštanim svetovima na srpskohrvatskom, slovenačkom i makedonskom morala zvučati još banalnije no što zvuče na engleskom. Domaće metal muzičari to nije previše brinulo; to potvrđuje činjenica da su verovatno najstupidniji tekstovi u istoriji domaćeg rocka izišli iz kuhinje naših metal sastava.

Pa ipak, imala je u tom pogledu domaća scena izuzetaka kakvim se druge metal scene nisu mogle podičiti – jer, nijedan inostrani metal album, ma koliko tekstualno vredan, ne ulazi u vrhunce rock poezije jezika na kom je nastao kao što je to slučaj sa mestom najboljeg domaćeg heavy metal albuma – Kosti u grlu – u istoriji jugoslovenske rock poezije. Za očekivati je bilo da će scena čiji su najveći hard rock sastavi imali poetske više (Riblja Čorba) ili manje vredne (Kerber) tekstove, ili barem tekstove sa poetskim aspiracijama (Atomsko Sklonište) jednog dana iznedriti jedan metal sastav koji će i na planu tekstova zavređivati pažnju. Naravno, od kraja osamdesetih nije bilo malo domaćih metal bendova sa artistički vrednim radovima, ali je istinski vrednih tekstova nekako uvek manjkalo. Tu činjenicu nisu mogli prikriti radovi ogromnog broja domaćih metal bendova na egleskom jeziku. A u odluci da se pišu tekstovi na engleskom bilo je svega pomalo: i potpune uronjenosti u inostranu rock muziku – uronjenosti kakva je počesto podrazumevala odsustvo svakog dodira sa domaćim rockom pa tako i domaćom umetničkom tradicijom, i koja je, uz druge faktore, počesto onemogućavala da se iznedri išta autentično – nedotupavne uverenosti da „metal dobro zvuči samo na engleskom“, naposletku i postojanja svesti da domaća publika i kritika očekuju barem pristojan ako ne vredan tekst i nade da se nesposobnost pisanja takvog teksta neće primetiti ako se peva na engleskom.

Pre osam godina pojavio se album koji je naišao na nepodeljene pohvale kritike i vratio nadu u sposobnost domaće metal scene da iznedri delo vredno u svakom pogledu. Ljubav beogradskog sastava Trigger i i dalje ulazi u najartističnije proizvode domaće metal scene. Autentičan, moderan, muzički, produkcijski i tekstualno uspeo, zaokružena umetnička celina sa osloncem u pesničkoj tradiciji domaćeg rocka, prvenac Triggera učinio je da se od narednih izdanja grupe pune očekuje. Trebalo je da prođe osam godina da proverimo u kojoj meri su ta očekivanja ispunjena, budući da je njihovo drugo studijsko izdanje, EX, predstavljalo zanimljiv omaž jugoslovenskoj novotalasnoj i post-novotalasnoj sceni. Moram priznati da sam, budući da su njihova prva dva studijska izdanja predstavljala konceptualne albume, očekivao da takav slučaj bude i sa trećim; naslov Vreme čuda, koji asocira na roman Borisalava Pekića (i na film Gorana Paskaljevića), te izuzetno zanimljiva vizuelna dimenzija albuma (delo Vladimira Petrovića i pevačice grupe, Milene Branković) probudili su nadu da će četvrto izdanje Triggera biti visoko artističan album, sa mračnim vremenom u kome živimo kao temom. Prava je šteta što ta i takva ideja nije realizovana – mada ima na albumu naznaka labavog koncepta – budući da su Trigger za tako nešto kapaciteta svakako imali.

Međutim, i onim što su Trigger ponudili na ovom albumu može se biti vrlo zadovoljan. Zvuk Triggera je neusiljeno ali beskompromisno žestok; ona prava razmera čvrstine zvuka čijeg postojana ogroman broj metal bendova od druge polovine osamdesetih nije bio svestan – ili je bio svestan a pogrešno verovao da je potrebno prevazići je – ovde je tako uspešno postignuta. Gitarista i (gotovo) kompletni autor Dušan Svilokos Đurić, basista Petar Popović i bubnjar Zoran Jović deluju kao snažna i precizna mašina koja melje reskim gutarama i prštećim bubnjavima. Pritom melodičnost nijednog trenutka nije gurnuta u drugi plan, pa pesme poput izvrsne „Od kostiju i pepela“ i eksplozivne „Bum“ odlikuje himničnost kakve neretko manjka u savremenom metalu. Poliritmičnost kompozicija nije tu u svrhu demonstracije tehnike već je podređena pesmi i ideji, a gitarske soloe su smenile inventivne, blago industrial orijentisane minijature lakšeg zvuka obojene glasom Brankovićeve i klavijaturama. I upravo ovi instrumentali, uz orijentalne motive, gdegde prisutne, u perkusijama i zvucima sitara, predstavljaju diskretnu progresivnu crtu ovog albuma.

Vokal Milene Branković predstavlja naročit kvalitet zvuka grupe. Glasa melodičnog, ali prodornog i agresinvog tamo gde je potrebno, ona je – što je naročito važno – izvrstan interpretator Đurićevih stihova. Naročite su u tom pogledu ističu balade „Nisam ta“ i „Brajeva azbuka“, pesme na tragu power balada, ali neizveštačene i modernog pakovanja, u kojima Brankovićeva postiže senzibilnost pesama „Više neće biti nas“ i „U torbi od plastike“ sa prvenca grupe. „Nisam ta“ posebno je zanimljiva: na njoj su gostovale Ljiljana Zdravković (Mad Red), Katarina Popović (Etar) i Dragana Mijatović (Hype), koja nas je, nažalost, napustila u maju ove godine, ne dočekavši objavljivanje Vremena čuda u fizičkom formatu. Četiri moćna glasa i četiri različita vokalna stila skladno su se preplela u ovoj emotivnoj baladi.

A gostovanja na ovom albumu ima na pretek. I upravo su pojedina gostovanja slaba mesta ovog albuma. Uspeliji su oni komadi na kojima gostuju muzičari koji ne pripadaju metal miljeu (takva gostovanja su, razume se, još jedan od razloga zbog kojih Triggeru treba odati priznanje): „Nisam ta“, „Brajeva azbuka“, sa finim bas solom Borka Basarića (Azil 5, Orea) i epična, blago blockoutovska „Ponor“, duet Brankovićeve i Milutina Jovančića Mite. Sa druge strane, dok je glas Vladimira Lalića (Draconic, Organized Chaos) manje-više smisleno i uspelo uklopljen u formalno sasvim dobru „Realiti“, gitarski solo Emira Hota u istoj pesmi dozlaboga je naporan. Grleni vokal Marka Matijevića Sekula (Manntra) u refrenu pesme „Bum“, gde predstavlja podlogu za vokal Brankovićeve, zvuči dobro, ali u strofama koje Matijević peva sam, kako je to obično slučaj sa takvim hetfieldovskim načinom interpretacije, deluje imitativno i izveštačeno (mada u radovima Matijevićevog benda, zbog posve drugog senzibiliteta, ne zvuči tako). Naposletku, tu je growlovanje Darka Živkovića (Downstroy) u pesmi „Ne hrani ljudoždere“. U zvuk Triggera, koji je, i pored modernog pakovanja, tradicionalne provenijencije, takvo vokalno izvođenje ama baš nikako se ne uklapa; ako je cilj ovog gostovanja bio da podcrta makabrističnost teksta, rezultat je upravo suprotan – ta makabrističnost deluje prenaglašeno i manje efektivno.

No, ako se sa gostovanjima ponegde i omanulo, tekstovi još jednom zaslužuju pohvalu. Teme religije, rata, društvene realnosti, obrađene su na zreliji način no što je to slučaj sa najvećim delom domaće metal produkcije. Pri tome su na trenutke ostvareni i nemali umetnički dometi („Kad savest te zaboli“, „Brajeva azbuka“, „Ponor“), mada se čini da je Đurić ponegde („Vreme čuda“, „Ne hrani ljudoždere“) intencionalno (i bespotrebno) odustao od metaforičnosti, koja je jedan od glavnih kvaliteta njegovog izraza.

Vreme čuda, dakle, uverava nas da nismo grešili u uverenju da se od autora Ljubavi može mnogo očekivati, uverava da se sa domaće metal scene može očekivati promišljenost i artističnost, ali nam i daje za pravo da onaj album o godinama koje jedu skakavci, robotima i sablastima i dalje očekujemo. Možemo se, doduše, nadati da će Triggeru inspiracije za takav album početi da nestaje u godinama koje su pred nama, ali ćemo se, bojim se, uzalud nadati.

Spisak pesama:

  1. „Kad savest te zaboli“ – 4:40
  2. „Od kostiju i pepela“ – 4:29
  3. „Vreme čuda“ – 4:49
  4. „Nisam ta“ – 5:07
  5. „Bum“ – 5:17
  6. „Srećna Nova (noćna mora)“ – 5:56
  7. „Realiti“ – 4:39
  8. „Brajeva azbuka“ – 5:23
  9. „Ne hrani ljudoždere“ – 5:26
  10. „Ponor“ – 9:14

Ostavite komentar: