Top 10 rifova Joea Perryja

Joe PerryNa današnji dan pre 60 godina u gradiću Lorens u Masačusetsu rodio se gitarista Aerosmitha Joe Perry.

Već sa 6 godina zavoleo je rokenrol muziku, a u tinejdžerskim danima uzeo je prvu gitaru u ruke. I tada počinje da se stvara istorija. Među prvim muzičkim izazovima mladog Joea Perryja našli su se uglavnom britanski bluz-rokeri, poput benda Yardbirds, što je i služilo kao osnova za kasnije elemente “hard rok bluza” koji je i proslavio Aerosmith.

Da bi pronašao sebe i muziku kakvu će stvarati, svirao je u nekoliko različitih bendova (Flash, Just Us, Plastic Glass…), ali tek kada mu se put ukrstio sa Stevenom Tylerom 1969. godine bacio je sidro u luku zvanu Aerosmith.

Svoj prvi album izdao je s Aerosmithom 1973. godine, a do kraja decenije oni su već postali jedan od najvećih bendova u istoriji američkog rokenrola.

Ipak neki periodi njihove istorije nisu bili toliko svetli, jer su se baš kada je Aerosmith bio na vrhuncu, 1979. godine, “otrovni blizanci” (The Toxic Twins – nadimak koji su Steven Tyler i Joe Perry dobili zbog razuzdanog života) posvađali i Perry je napustio bend. Nakon toga osnovao je svoj sastav Joe Perry Project. No, stare navike umiru teško, pa ni tom Perryjevom sastavu nije išlo baš najbolje, između ostalog zbog prekomerne upotrebe droge i alkohola. Kako situacija nije bila tako svetla ni u Aerosmithu, Tyler i Perry su izgladili svoje razlike i vratili se onome što rade najbolje. Do kraja osamdesetih godina Aerosmith je opet bio na vrhu sveta.

Trenutno Perry pored Aerosmitha svira i u supergrupi Hollywood Vampires.

10. “Rats in the Cellar”, Rocks, 1976.

Pesma koja se pojavila na jednom od najboljih albuma Aerosmitha nije postala hit, ali niko ne može poreći koliko sjajno Joe Perry koristi gitaru da iskaže svu agresivnost i sivilo koje tekst pesme sa sobom nosi.

9. “Eat the Rich”, Get a Grip, 1993.

Iako je ovo vreme kada su loši momci iz Bostona počeli da gube svoju žestinu, u “Eat the Rich” svi su mogli da prepoznaju po otrovno zaraznom uvodnom rifu da su “Toxic Twins” i dalje na pravom putu.

8. “Lord of the Thighs”, Get Your Wings, 1974

Postoji samo jedna reč kojom možemo opisati rif u pesmi “Lord of the Thighs”, a to je seksi.

7. “Toys in the Attic”, Toys in the Attic, 1975.

Jedna od najbržih i najžešćih pesama Aerosmitha postala je takva upravo zahvaljujući Perryjevom umeću da odsvira čisti bes tako da zvuči fantastično.

6. “Taste of India”, Nine Lives, 1997

Iako je jedan od potcenjenijih albuma “drugog talasa Aerosmitha”, Nine Lives je pun sjajnih pesama za koje bi se moglo reći da su snimljene u njihovim “zlatnim godinama”. “Taste of India” se izdvaja od ostalih zbog uključenih elemenata indijske muzike kombinovanih sa hipnotišućim rifovima.

5. “Sweet Emotion”, Toys in the Attic, 1975.

Još jedna pesma sa sjajnog albuma “Toys in the Attic” zaslužila je svoje mesto na listi time što gotovo da ne postoji osoba koja, kada čuje njen uvod, ne prepoznaje upravo tu slatku emociju.

4. “Last Child”, Rocks, 1976.

Gitara koja prožima celu kompoziciju i s vremena na vreme se prepliće s glasom Stevena Tylera, čini jedno od remek dela Joea Perryja. Njegov prepoznatljivi stil u ovoj pesmi ogleda se u teškom, prljavom i sumornom bluzu u kombinaciji s najprostijim hard-rokom.

3. “Dream on”, Aerosmith, 1973.

Nema te liste koja ima bilo kakve veze s Aerosmithom na kojoj je moguće izostaviti pesmu “Dream on”. Iako je, na prvi pogled, ova kompozicija takva kakva jeste zbog Stevenovog upadljivog i nezaboravnog glasa i vešto napisanog teksta, Perry je dao svoj doprinos svodeći svoju, u drugim pesmama primetnu, žestinu na delikatne tonove koji su doneli ovoj pesmi mesto u večnosti.

2. “Back in the Saddle”,  Rocks, 1976.

Ultimativna Aerosmith pesma koju fanovi i danas koriste kada treba odbraniti ono što je Aerosmith postao, onim što je nekada bio. Kombinovani galop bubnjeva, basa i gitara na početku postepeno dolazi do vrhunca kada se začuje Stevenov glas. Ipak, gitara tada ne prelazi u drugi plan, već se podjednako glasno čuje kroz celu pesmu.

1. “Walk this Way”, Toys in the Attic, 1975.

“Walk this Way” ne samo da je najbolji rif Joea Perryija, već i jedan od najboljih u celoj istoriji rokenrola. Ovo je svakako jedna od retkih pesama u kojoj je Perry na nekin način bio u prvom planu u odnosu na Stevena Tylera. Kada kažemo “Walk this Way”, prvo čega se setimo je onaj glatki, ali ipak sirovi rif koji teče kroz kompoziciju, a tek kasnije nam padne na pamet “Backstroke lover always hidin’ ‘neath the cover, ‘Till I talked to my daddy he say…”

Ostavite komentar: