Tom Keifer

The Way Life Goes

Izdavač: Merovee Records, 30.4.2013.

Producent: Chuck Turner, Tom Keifer, Savannah Keifer

Žanr: blues rock, hard rock, rock

Trajanje: 51:32

4.1/5

Ocena

Grupa Cinderella predstavljala je jednu od najzanimljivijih (i najznačajnijih) pojava na američkoj glam metal sceni. Za razliku od pionira scene – Quiet Riota, Dokkena, Mötley Crüea, Twisted Sistera i Ratta – na koje se prelilo dosta energije i kreativnosti njihovih NWOBHM kolega, koji su tokom inicijalnih godina svoje karijere doista svirali heavy metal, Cinderella je pripadala drugom talasu glamera, znatno više inspirisanom radovima Kissa i Aerosmitha, no Black Sabbatha i Judas Priesta.

Međutim, članovi Cinderelle svoje su uzore pronašli na trećoj strani – albume Night Songs i Long Cold Winter obeležio je ledzeppelinski i AC/DC-evski bluesirani hard rock nabijen teškometalnom energijom. Sa albumom Heartbreak Station postalo je jasno da su na članove benda ogroman uticaj imali i Rolling Stonesi, ali ovaj album nije mogao spasti Cinderellu od sudbine njihove glam metal sabraće. Vreme od objavljivanja njihovog poslednjeg albuma, Still Climbing, do danas Cinderella, u začuđujuće stabilnoj postavi, provela je svirajući više u Americi, a manje u ostatku sveta, redovno objavljujući žive albume (od nečega se mora živeti) i ne dajući naznaka da će snimiti novo studijsko izdanje. Zato je vest o solo prvencu frontmena benda, Toma Keifera, izazavala iznenađenje među Cinderellinim fanovima: od poslednjeg studijskog izdanja benda prošlo je gotovo dve decenije, a logo Cinderelle na omotu znatno lakše bi prodao album no ime Toma Keifera na istom mestu – ako imamo na umu i da je Keifer bio glavni autor u Cinderelli, jasno nam je da su se pesme sa The Way Life Goes komotno mogle naći na petom studijskom izdanju benda. Novac, dakle, nije odigrao presudnu ulogu, i Keiferova odluka da objavi solo album umesto novog albuma Cinderelle zavređuje poštovanje.

A jedan od razloga što ovaj album nije snimljen i objavljen pod firmom „Cinderella“ mogao bi biti i taj što dobar broj fanova benda čine tvrdoglavi nostalgičari koji očekuju novi Night Songs ili Long Cold Winter, dok Keifera zanimaju (i) nešto mekši zvuk i ozbiljnije teme – na stranu činjenica da pevanje njegovim karakterističnim vrišteće-hrapavim glasom za Keifera, koji je tokom dobrog dela devedsetih bolovao od pareze glasnih žica, danas svakako predstavlja veliki napor. Tako je nešto od vokalnog stila koje je negovao u vreme najveće slave Cinderelle moguće čuti tek u refrenima bržih pesama sa The Way Life Goes, koje, opet, ne čine ni polovinu materijala na albumu. Keiferov vrisak na početku uvodne „Solid Ground“, dakle, daje lažan nagoveštaj, no sama pesma umnogome otkriva šta možete očekivati od bržih pesama sa albuma: energičan, nebrušeni hard rock prošaran bluesom – na albumu nema sintetičkih boja, umnogome karakterističnih za žanr u kome je Keifer stekao slavu (mada ne i za radove njegovog benda); instrumenti poput usne harmonike i orgulja, karakterističniji za rane faze hard rocka, jasno otkrivaju da Keiferovo srce kuca znatno više u ritmu šezdesetih i sedamdesetih no osamdesetih. To nikako ne znači da The Way Life Goes možemo nazvati anahronim, naprotiv – upravo brži komadi, „Solid Ground“, „It’s Not Enough“, „Mood Elevator“, te „Cold Day In Hell“, uz „Ain’t That A Bitch“ glavni favorit autora teksta kada je o ovom albumu reč, nose uspešan spoj tradicionalnog i modernog, kako u aranžmanima i produkciji, tako i u melodiji. Jedina pesma koja unekoliko podseća (pre svega napevom „na-na-na-na-na“) na rane radove Keiferovog matičnog benda je završna „Babylon“, no ako imamo u vidu tematiku pesme postaje nam jasno da je ovakva forma proračuta sa ciljem stvaranja određene atmosfere, dok uvođenjem saksofona u pesmu postaje oneobičena.

Ni balade sa The Way Life Goes – „A Different Light“, „Thick & Thin“, „You Showed Me“, te prekrasne „Ask Me Yesterday“ i vedri folk rock „The Flower Song“ – ne podsećaju odviše na Keiferove stare radove. Nema u njima pompeznosti Cinderellinih power balada; balade sa ovog albuma su, iako se gdegde mogu čuti gudači, umnogome svedene – u njima dominiraju akustična gitara i klavir – i intimne. I upravo balade, uz naslovnu numeru i pomalo makabristični komad „Welcome To My Mind“, ostavljaju utisak da je The Way Life Goes album duboko iskren i ličan. Još od Heartbreak Station bilo je jasno da Keifer nije tek običan blazirani „kosoš“, no The Way Life Goes ostavlja utisak i da je to što svetla velikih reflektora više nisu uperena u njega možda probudilo ono najkreativnije u njegovom biću. Jasno, lepo je biti na vrhu, no tu još niko nije proveo čitav vek, „Aint that the way life goes?“, pita se Keifer u naslovnoj numeri. „Svakako da jeste, i sad, šta je tu je, i ovim se može biti zadovoljan“, kao da veli Keifer, koji se odlično snalazi u ulozi kantautora.

Spisak pesama:

1. „Solid Ground“ – 4:06
2. „A Different Light“ – 3:55
3. „It’s Not Enough“ – 3:03
4. „Cold Day In Hell“ – 3:40
5. „Thick And Thin“ – 3:42
6. „Ask Me Yesterday“ – 3:54
7. „Fools Paradise“ – 3:23
8. „The Flower Song“ – 4:09
9. „Mood Elevator“ – 3:34
10. „Welcome To My Mind“ – 3:23
11. „You Showed Me“ – 4:19
12. „Ain’t That A Bitch“ – 3:07
13. „The Way Life Goes“ – 3:43
14. „Babylon“ – 3:34

Ostavite komentar: