Therion i Sabaton u Beogradu

Krenuli su prvo Sabaton. Shvedjani (opet Shvedi – mnogo su jaki i mnogo ih ima – mislim na shvedsku scenu uopste, a ovih u bendu konkretno ima 5). Poceli su oko pola devet. Trideset minuta sasvim solidne klasicne HM svirke. Poceli su sa necim sto se zove Pancer Batallion. Dala se primetiti i pesma Primo Victoria. Izgleda da kada ne poznajete bend i ne ocekujete mnogo od istih – prijatno se iznenadite. E to je bio slucaj sa Sabatonom. Uz sve to nisu mnogo ni davili pa su mi tako bas prijali. Primetna je bila njihova odusevljenost reakcijom (i to pozitivnom) srpske publike. Sumnjam da bas cesto sviraju pred ovoliko ljudi.

Posle neocekivano kratke pauze, kolko da se skloni logo Sabatona i u pozadini se pojavi logo sledeceg benda koji nastupa (a takodje i da se zamene plastike na spoljnim stranama bas bubnjeva, naravno takodje sa logotipovima bendova, sto je meni bilo jako interesantno i priznajem da sam to prvi put video – ne kako se menjaju plastike, vec kako to rade izmedju nastupa dve grupe), krecu Grave Digger. Predstavnici tradicionalnog nemackog HM. Since 1984. Te godine sam ih i ja prvi put cuo. I cinili su mi se jako interesantnim. To sam kasnije i rekao Chrisu Boltondahl-u (pevac i osnivac grupe) u razgovoru. Prijatno se iznenadio da postoji neko ko zna za GD jos od samog pocetka njihovog metalisanja. Bas kao sto se iznenadio i tokom koncerta primetivsi da publika odlicno reaguje i poznaje njihove pesme. Dakle nisam bio jedini. Za razliku od prvog benda, ono sto sam ocekivao – to sam od Diggera i dobio. Zestoki nemacki (to sam vec rekao) HM. Sve je trajalo oko sat vremena, uz poznate Rebellion i Excalibur. Ali gde su legendarna (skoro himna) HM Breakdown (prvi album) i The Last Supper (poslednji studijski, ne racunajuci ovaj koji upravo izlazi)? E pa to je bilo u dodatku (ili ti bisu), sto je dalo jos dodatnih 10 minuta svirke.

I onda nesto duza pauza (bezmalo sat vremena), sto je i razumljivo. Jer za glavni bend menja se skoro kompletna bina pa i ceo bubanj. I negde pred pola dvanaest izlazi Therion. Prilicno furiozno, ali samo scenski. Zvuk je na pocetku ipak bio nesto slabiji. Ali se tokom vremena sve da popraviti i namestiti. Njihovi tonci ocigledno znaju posao. Kasnije je sve zvucalo mnogo bolje. Mada mislim da je sala SKC-a nepremostiva prepreka za 99% bendova (ili mozda Steve Vai nije bend pa za njega to ne vazi). No vratimo se pocetku. Nakon zestokih gitara i ritam sekcije, izlaze pevaci. Jedan, pardon – jedna, druga, treci (!?), cetvrti (!!??). I sve jedan bolji od drugog. Ili jedna bolja od druge. Ili jedan bolji od druge. Ili …. ili …. Izgubio sam se vise. Na kraju, prostim brojanjem, dodjem do zakljucka da je instrumentalni deo benda (2 gitare, bas i bubanj) jednak pevackom delu, tj. 4+4=8. Njih osmoro na bini. Braca Niemann i Cristopher Johnson (kazu da je on od pocetka u bendu) isporucuju zestoke rifove prozete klasicarskim solazama. Bubnjar Petter Karlsson zaokruzuje zvanicnu cetvorku ovog benda. Kad smo kod bubnjara – vidi se (a i cuje) da je odlican tehnicar, ali se potpuno i cisto cuo jedino kada je imao solo (tj. ostao sam). Mozda je to ipak do SKC-a. Ubedjen sam da bi mnogi bendovi, a ne samo Therion, bolje i jasnije zvucali na nekom drugom mestu ili otvorenom prostoru. Ali to je vec problem akustike nasih sala i hala. Ipak vratimo se bubnjaru. Sa njegove leve i desne strane nalazili su se po dva zensko-musko pevacka para. Sa jedne strane nova clanica amerikanka Lori Lewis i Mats Leven, a sa druge Katarina Lilja i Snowy Shaw. E sada, devojke su bile zaduzene za operske vokale (ili kako se to strucno kaze – soprane), a pevaci su zaista posebna prica. Matsa poznajem (samo muzicki na zalost) po radu sa Yngwie Malmsteen-om i grupama Treat i At Vance i znao sam da je odlican pevac. Ali moram priznati da odavno nisam cuo ovako dobar HM vokal. On je na mene ostavio najpovoljniji utisak veceras. Snowy je, necete verovati – bubnjar (kolega!)!! Znam ga po odlicnoj svirci sa King Diamondom i grupama Memento Mori i Dream Evil, po ekscentricnom izgledu i mnogobrojnim manjim projektima koje je radio. U nekima je cak i pevao. Ali sve do sada nisam imao prilike da cujem kako to radi. Naravno, nije to na nivou Levena, ali drago mi je da je Shaw jos jednom pokazao da i medju bubnjarima ima odlicnih pevaca. Skoro sam procitao da je dosao u Therion kao pevac, ali mi nije bilo jasno da li je Leven ostao u bendu ili ostisao. Sada sam video da njih dvojica odlicno funkcionisu zajedno, a jos bolje sa koleginicama. I nisu samo pevacki saradjivali. Leven je u par pesama svirao i gitaru, a tokom bubnjarskog sola pomagao je zajedno sa Snowy-em na timpanima.

Moram priznati da rad grupe Therion nisam pomno pratio, a svakako mi nisu bili jedan od omiljenih bendova. Nikako nisam voleo njihov pocetni death period. Verovatno zato nisam obracao paznju na njihov kasniji simfo-metal (kazu da su bili jedni od zacetnika ovog pravca). Medjutim kod poslednjih nekoliko albuma drasticno sam promenio misljenje. I resio da dodjem na ovaj koncert.

Kao sto rekoh nisam neki poznavalac ovog benda tako da bih u regularnom delu koncerta, a to je nekih sat i po, izdvojio (pored gore navedenih pohvala) svakako najveci hit The rise of Sodom and Gomorrah. Nakon toga ocekivani bis u nesto duzem i nestandardnom trajanju od 20-ak minuta, sto u zbiru daje svirku od cca sat i 50 minuta. Sasvim dovoljno, ali verovatno i malo za mnogobrojne fanove Theriona koji su znali gotovo sve pesme i koji su sigurno hteli jos. U dodatku sam prepoznao i Eyes of Shiva , a zavrsili su sa jednim sjajnim instrumentalom. Ne zamerite sto ne znam kako se zove. Oni koji slusaju Therion sigurno ce znati kako zavrsavaju koncerte.
Sve u svemu mislim da je velika vecina od oko 700-800 posetilaca ove veceri bila veoma zadovoljna.

Ostavite komentar: