The Strokes

Comedown Machine

Izdavač: RCA, 26.3.2013.

Producent: Gus Oberg

Žanr: indie, math rock, synthpop, new wave

Trajanje: 39:49

2.5/5

Ocena

Kao grom iz vedra neba krenula su nagađanja da će The Strokes baš ove godine izdati novi album. Na sav glas je bend slao demante, a onda, gle čuda, pojavio se album „Comedown machine“. Tek dve godine je prošlo od albuma „Angles“, a već smo dočekali drugi album nakon ponovnog „okupljanja“ benda.

„Angles“ je u odnosu na njihove ranije rokenrol ploče bio prekretnica ka nekom drugom pravcu i eksperimentisanju, i bio je poprilično razočaravajuć, ako uzmemo u obzir i silno iščekivanje te ploče. „Comedown machine“ je dosta sličan svom prethodniku, pun eksperimenata, deluje zbrzan, i na kraju, čini se da je oproštaj od ekipe koja je napravila jednu od najboljih rok ploča u prethodnoj deceniji – „Is This It?“. Barem oproštaj od muzike koju su pravili, a uzevši u obzir da je album poslednja ugovorna obaveza prema RCA Records, možda i kraj benda.

„Tap out“, otvarajuća kompozicija, kao da diretkno to poručuje. Trzaj gitare, rok rif koji iščezava i kreće mat rok gitara. Baš tako, mat rok postaje dominantan na celom disku, čak i ne nešto ubedljiv, daleko od ranga na primer benda Bloc Party. Odmah se pitam šta je sa Kasablankasovim glasom? Je l’ nas on zeza? Postao je piskutaviji no obično, kao da je ušao u studio i fore radi snimao. Izgubio je rokenrol šmek, i sada već deluje kao razmaženo derište bogatih roditelja (a porodica mu je itekako imućna) koje se bavi muzikom jer mu je dosadno u životu. Na stranu sve ovo, „Tap out“ se može svariti i čak posle više slušanja ostaje u glavi i postaje simpatična.

„All the time“ je ono što se očekuje od ovog benda. Dobro rokenrol prženje. Pesmom nam zagolicaju maštu, daju lažnu nadu i ubiju je kada shvatimo da je jedina pesma tog tipa na albumu. Spot za ovu pesmu je kreiran od arhivskih snimaka što sa koncerata što iza kulisa, i gledajući ga nostalgično se sećamo srećnijih dana ovog benda.

Žalosno je kada su ovo jedine dve pesme koje su vredne nekog predstavljanja i izdvajanja. Ako se dalje sluša „Comedown machine“, sve se više ide ka muzičkom mediokritetu. „Welcome to the machine“ je ritmična, „80’s comedown machine“ teži nekoj retro rok žestini, „50/50“ i „Partners in Crime“ zavodljivo vode u neke sintpop vode, „Chances“ i „Happy ending“ zaokružuju mat rok priču, a onda album završavaju neobičnom „Call it Fate, Call it Karma“ koja je potpuno u stilu šansona i crno-belih holivudskih klasika. Prijatno iznenađenje, ali opet deluje kao još jedna nuemra napravljena iz čiste dosade.

Ako uzmemo u obzir da je ova ploča poslednja na ugovoru sa trenutnim izdavačem, možda tome pripišemo zbrzanost i neinteresantnost „Comedown machine“. Većina pesama je preostala sa prethodnog diska, i ovo stvarno deluje kao da je odrađeno da se otalja posao.

Priznajem, nisam niti preveliki ljubitelj niti poznavalac mat roka, a jesam Strokesa, pa možda otud i antipatičnost prema ovom disku. Ali kako stvari stoje, ispada da je bend obeležio „Is This It?“ i da od toga više ne mogu da pobednu. Kao pozitivna strana „Comedown Machine“ ističe se gitara. Nik Valensi je uvek bio kreativan i inovativan, u potrazi za nekim novim, svemirskim rifom ili solom, i to mu polazi za rukom.

Spisak pesama:

1. “Tap Out”
2. “All the Time”
3. “One Way Trigger”
4. “Welcome to Japan”
5. “80s Comedown Machine”
6. “50/50”
7. “Slow Animals”
8. “Partners in Crime”
9. “Chances”
10. “Happy Ending”
11. “Call It Fate, Call It Karma”

Ostavite komentar: