The Rolling Stones u Beogradu – Deset godina kasnije

Rolling Stones na Ušću 09.07.2007. / foto: Stanislav Milojković

Za njih – to je bio samo jedan u nizu stotina koncerata, koje održavaju sad već duže od pola veka. Za nas – to je bio trenutak u kome se pisala istorija…

Koliko vreme leti, a koliko stoji, najbolje sagledamo onda kad zastanemo da odmerimo distancu u odnosu na tačke koje pamtimo kao referentne. Koliko su ljubiteljima popularne kulture život menjali događaji poput porodičnih dešavanja, uspeha u karijeri ili putovanja i sl., toliko su na njih, a često i više, uticali pogledani filmovi, pročitane knjige ili preslušani albumi. Zaista, ponekad je dovoljna tek rečenica iz filma ili knjige, odnosno stih pesme. Poseban osećaj dodira sa umetnošću, u eri pre interneta i globalizacije – posvedočiće većina onih koji su odrastali u drugoj polovini XX veka – bili su odlasci u bioskop i na koncerte. Posebna priča su koncerti. Danas je Srbija deo globalnog sela, koju ne zaobilaze ni najveće svetske zvezde, a svaka koncertna godina je bogata. Nekad su, međutim, pojedini koncerti bili nešto što se dešava jednom u životu, a takve koncerte danas održavaju samo malobrojna preostala velika muzička imena (Springstine, čekamo te!). Ona najveća, Mika Džegera, Kita Ričardsa, Čarlija Votsa i Ronija Vuda, ludom srećom imali smo priliku da gledamo u Beogradu. Bilo je to pre tačno deset godina.

Kao što je njihova istorija u najširem smislu prebogata – stvaralačka, na prvom mestu – to je slučaj i sa njihovom koncertnom istorijom. Zapravo, koncertna istorija Rolingstonsa, koja se isprva, logično, preplitala sa stvaralačkom, kasnije se javlja kao njen svojevrstan produžetak. Sad, nešto slično se može reći za bilo kog izvođača koji traje i nastupa u poznim godinama, ali ono što Rolingstonse odvaja od svih drugih – ili bolje rečeno, sve druge udaljava od njih – jeste njihova istorija uticaja. Nakon šezdesetih i sedamdesetih, kada je prošao njihov stvaralački zenit, zajedno sa nebrojenim skandalima, suđenjima i problemima s drogom, Stonsi će, početkom i krajem osamdesetih, kao i u narednoj deceniji, promeniti poimanje koncerata publike širom sveta. Još 1969. godine su prošli kroz koncertni raj i pakao (iako ovo prvo nikada nije bilo njihovo omiljeno mesto), a to su londonski Hajd park i trkalište Altamont, u blizi San Franciska. Ono što im je zajedničko, jeste da su oba koncerta bila besplatna i da su održana u okviru festivala.

Kratka koncertna istorija Rolingstonsa

Iako neko vreme pre svoje prerane smrti – dva dana uoči Hajd parka – supernova benda, Brajan Džons, više nije bio njegov deo, taj koncert je održan u njegovu čast, 5. jula 1969. Jedan od momenata, po kojima je nastup ostao upamćen jeste nekoliko hiljada belih leptira koji su pušteni tim povodom, detalj kakav nijedno tehnološko postignuće nije uspelo da nadmaši svih ovih godina. (Prvobitna zamisao je bila da publici bude predstavljen novi gitarista, Mik Tejlor.) S druge strane, neredima, koji su pratili njihove koncerte – a pored tuča, bilo je i smrtnih slučajeva – se ne zna broj. Ipak, jedna od najupečatljivijih je ostala tragedija na Altamontu, nastupu održanom svega pet meseci nakon Hajd parka, 6. decembra 1969. Njegov cilj je, pored ostalog, bio da poprave medijsku sliku o sebi u SAD, ali i pokušaj da nadmaše Vudstok. Festival je organizovan na brzinu i uz niz propusta. Kao obezbeđenje su angažovani članovi moto-kluba Hels ejndžels, koji su na smrt pretukli izvesnog Meredita Hantera, o čemu je brujala svetska štampa. Pre toga, Hanter je viđen kako ide prema bini s pištoljem u ruci… A nakon koncerta su ustanovljena još dva smrtna slučaja.

Sedamdesete su za Stonse bile prilično mračna decenija, ako je posmatramo kroz probleme u koje su upadali članovi grupe. Međutim, u njenoj prvoj polovini su, prema mišljenju mnogih kritičara, sa Mikom Tejlorom u postavi, dosegli svoj kreativni vrhunac, iako ga je ubrzo zamenio Roni Vud… A krajem te dekade je najozbiljnije bio ugrožen opstanak benda, jer je Ričardsu pretila doživotna robija. Jugoslovenska publika je imala priliku da ih gleda u Zagrebu 21. i 22. juna 1976. godine, ali je ostalo zabeleženo kako je bila anemična i zbunjena. Tada ih je, zanimljivo, prvi put fotografisao naš Branislav Brajan Rašić. Uskoro će napustiti koncertne dvorane, pa početkom osamdesetih, tokom Tattoo You turneje, ali i ubuduće, nastupati mahom na otvorenim stadionima ili u zatvorenim, velikim arenama, pred više desetina hiljada ljudi. (Pazite, ovo se dešavalo mnogo pre nego što je uticaj interneta naneo ogromnu štetu diskografskoj industriji, koja je naterala mnoge izvođače da više pažnje obrate na nastupe uživo!)

Uslediće pauza do kraja te decenije, a onda se nižu turneje Steel Wheels, Voodoo Lounge, Bridges to Babylon, Licks, A Bigger Bang i druge. Konstantno su pomerali granice koje bi pre toga sami postavili. Iza njih se nalazi jedinstvena menadžerska mašinerija, spremna na rizike, jer se mnogo puta pokazalo da je ulaganje u koncertne turneje Stonsa i te kako isplativo. Detalji poput svetlosnih efekata, dekora, veličine bine i njenog pokretnog dela, vatrometa, bivali su sve grandiozniji, i postali model drugim muzičarima. Majkl Kol, supervizor turneja brojnih svetskih zvezda, jednom je rekao kako je “bend stadion pretvorio u pozorište”. Stonse nije moguće ni dostići, a kamoli prestići. Vrhunac tog niza, a i jedan od vrhunaca čitave karijere Stonsa, je nastup na Kopakabani u Riju de Žaneiru, pred više od milion i po ljudi, u februaru 2006., tokom A Bigger Bang-a.

U Beogradu su zasvirali nakon dve neuspešne najave. Trebalo je da nastupe najpre 2. avgusta 2003., tokom “Licks” turneje, ali je taj koncert otkazan iz bezbednosnih razloga, zbog atentata na premijera Zorana Đinđića. Potom je koncert trebalo da bude održan tokom 2006., ali je čitava “A Bigger Bang” turneja pomerena zbog Ričardsovog kritičnog zdravstvenog stanja, nakon teške povrede glave (kažu, pao s drveta!). Neuništivi Kit se vratio onakav kakvim ga znamo, pa je serija koncerata nastavljena, i jula 2007. su nastupili, u razmaku od svega pet dana, na Jazu u Budvi (9.) i beogradskom Ušću (14.).

Konačno: Beograd!

Započeli su uz prasak i “Start Me Up”, a kao što je to uglavnom slučaj, kada prvi put ili veoma retko sviraju u nekim delovima sveta, akcenat je na golim hitovima, umesto na promociji novih pesama, pa je “Rough Justice” bila jedina s tada aktuelnog albuma. Džeger je od prvog trenutka bio eksplozivan, i hipnotišućim pokretima, koketiranjem s publikom na srpskom, ali iznad svega svojim energičnim glasom, suvereno predvodio nastup. Ričards i Vud su se smenjivali s najprepoznatljivijim rifovima na svetu, a Vots odmereno i jednostavno, ali ipak efektno, podvlačio i zaokruživao izvođenje pesama. “You Can’t Always Get What You Want” nas je podsetila kako ne postoji koncert bez neispunjenih želja… Tako, Džeger je u Lizi Fišer imao sjajnu pratnju, ali ostaje žal što nismo videli kako mu krade glavnu ulogu u “Gimme Shelter”, jer je to retka, a možda i jedina prilika da neko nadmašuje njegovu energiju svojom. Pogledajte, recimo, snimke sa zajedničkih nastupa Stonsa i Kristine Agilere ili Lejdi Gage, i biće vam jasnije zašto je Džeger tako dugo neprikosnovena rok zvezda. Jednom rečju: oduvao ih je. Nešto najbliže tome imali smo tokom izvođenja “I’ll Go Crazy” Džejmsa Brauna, kada su njih dvoje i zaplesali. Bluz detalj, uz kakve je sve i počelo… Priliku da zapeva dobio je i Kit, i to “You Got the Silver i I Wanna Hold You” hronično poluzainteresovan za sve(t) oko sebe, i baš zato toliko šarmantan. No, najveći utisak je, ruku na srce, ostavio britkim, nezaboravnim: “Welcome to the club!”

O koncertima Stonsa kruže priče, pa i legende, istine i zablude, ali dok ih ne vidite i ne čujete uživo, i zbog njih počnete da naizmenično ubrzano dišete i zaustavljate dah, to ostaju samo priče i legende. Prateći muzičari su bili na najvišem nivou, takođe, ali je ipak teško steći neki jači utisak o njima, pored četiri ovako dominantne figure, uz izuzetak Fišerove (makar na samo jedno gledanje). U predviđenom trenutku, pokretni deo bine je “uplovio” u publiku, kada su izveli “Miss You”, “It’s Only Rock ‘n Roll” i “Satisfaction” možda ne svoju najbolju, ali svakako najvažniju pesmu, zato što nema drugog načina da se opiše njihovo delovanje, osim njenim refrenom. Povratkom na binu-pozornicu, usledio je vrhunac večeri sa “Sympathy for the Devil” i “Paint It Black”, te potpuno usijanje atmosfere uz “Jumping Jack Flash”, koje je zadovoljnim osmesima upotpunio Ričards. Zanimljivo, od albuma je najzastupljeniji bio “Let It Bleed”, sa tri pesme – četiri, ako uslovno tu uvrstimo i “Honky Tonk Women” – a još samo “Exile on Main St.” figuriše kao album s kog su odsvirali više od jedne, i to dve.

Ipak, stvarni uticaj benda ostaje stvar perspektive pojedin(a)ca, jer ako su nekima autentični muzički spektakl, drugima su njihovi nastupi i – politički događaj. Naš čuveni novinar i autor knjige posvećene Stonsima, Umetnost pobune, borac-pobednik za njihov koncert u Beogradu, Ivan Ivačković, povodom nastupa Stonsa na Kubi prošle godine, istakao je kako “posle pada Berlinskog zida i završetka Hladnog rata, koncert Stonsa postao je u bivšim komunističkim zemljama neka vrsta pečata i potvrde da se društvo promenilo”. Ako bismo ovde stali, zadržali bismo gotovo idealnu sliku o stanju stvari, izazvanu kulturološkim pročišćenjem mesta na kome je Slobodan Milošević držao mitinge. No, tu je druga strana medalje, da su sâmi Rolingstonsi korporacija per se, pa aludirajući na posetu Kubi, tada aktuelnog američkog predsednika, Ivačković dodaje: “Ako je Obama, kako se Džeger šalio, u Havani bio predgrupa Stonsima, onda su oni, bez šale, bili predgrupa zapadnih banaka i korporacija. To, naravno, nikome nije smetalo da uživa u koncertu.” Srbija nije Kuba, ali nas jednim delom ovaj Ivačkovićev zaključak tera da, poput Zorana Panovića, razmislimo o Srbiji posle Stonsa i ostavlja, što se kaže, opor ukus u ustima… Iako to verovatno pre deset godina nikome nije smetalo da uživa u koncertu.

Ostavite komentar: