The Rolling Stones

Blue & Lonesome

Izdavač: Polydor, 2.12.2016.

Producent: Don Was, The Glimmer Twins

Žanr: electric blues

Trajanje: 42:36

4.8/5

Ocena

Postoji nešto perverzno bizarno u činjenici da u 2016. godini, na internet portalu na, verovatno, vašim prenosnicima čitate pretres novog albuma benda koji je karijeru počeo pre više od 50 godina. Od trenutka kada su The Rolling Stones prvi put zasvirali pa do sada, svet je prošao kroz toliko društveno-tehnoloških revolucija da u odnosu na šezdesete godine veka za nama deluje kao tvrdokorna naučna-fantastika. U međuvremenu, Kamenje je imalo faze i faze, neke manje uspešne i neke prilično uspešne, u tom istom međuvremenu, drski ritam i bluz bend iz Londona postao je najveći b(r)end na svetu, sinonim za rokenrol, razvrat, blud, bogatstvo, bol u predelu intimnih organa, starost, legendu i megalomaniju. Prilično (ne)očekivano, posle svih ekscentričnih izliva megalomanije i stava „bogat sam i može mi se“, Stonsi u godini koja im je pokosila više od pola ekipe za proslavu mature dolaze sa bluzom. Dolaze sa bluzom sa kojim su nekoć počeli, kada ih je bilo petorica i kada su bili decembarska deca.

Bluzom se zaista ne može baviti svako. Iako je pod uticajem u Americi stalno prisutnog kantrija svako malo bluz u mejnstrimu na ovaj ili onaj način, činjenica je da su za bluz potrebne godine, ili barem neko crnilo u duši izvođača (u bluzu su stvaranje i izvedba ista stvar). Sa po preko sedamdeset godina zadenutih za pojas (ako izuzmemo Ronija Vuda, koji u sedamdesete tek treba da uđe), Stonsi iskustva, crnila i bluza imaju na pretek. To je, maltene, jedini razlog zbog kojeg ne čudi ovakav album – album obrada bluz pesama koji se desio spontano, kako legenda kaže, za tri dana u studiju. Verovali smo svim legendama u vezi sa ovim bendom do sada, pa ne vidimo zašto bismo ovog puta napravili izuzetak.

Barovi, bircuzi i, ako baš hoćete, kafančuge u kojima dim cigareta možete seći i pakovati u kese, gde se viski i laka ljubav konzumiraju kao da ćemo svi sutra umreti, gde se u jednom ćošku gasi život čoveka koji gubi sve, dok se u drugom odigrava večno nadmudrivanje mladih i pohotnih ljubavnika u politički korektnoj 2016. godini ređi su od vode na Bliskom Istoku. „Blue and Lonesome“ saundtrek je ovakvih procepa između prostora i vremena. Album rezonira sa najprimalnijim ljudskim porivima, a (još uvek) momci sviraju kao da su uključeni u isti izvor struje. Pored standardne postave koju, naravno, čine Mik, Kit, Roni i Čarli, tu su i Čak Livel i Deril Džouns, na klaviru i basu. Kao svojevrsna mirođija, tu je i Erik Klepton na dve numere („Everybody knows about my good thing“ i „I can’t quit you baby“). Gitare, bas, poneki klavir, bubanj, usna hramonika i glas. Neverovatno je da The Rolling Stones posle 54 godine i svih izliva raskošnog, stilski prebogatog ali sadržajno mlakog zvuka u poslednje vreme, uspevaju da naprave album koji, prostim jezikom rečeno, hvata za skrotum.

Čarli kao da se po prvi put još od „Some Girls“ oseća kao kod kuće. Ne pamti se slučaj kada se Čarli Vots ovoliko razmahivao iza bubnjeva. Više nego ikad, sedi gospodin Vots oseća svaki takt i čini da se Kamenje kotrlja baš kako treba. Iako su u pitanju obrade, drevni gitarski duo briljira u izvedbi, a kao što rekosmo na početku teksta – bluz stapa izvedbu i autorstvo, budući da se zasniva na prenošenju emocija tokom izvedbe. Možda jasnije nego ikada do sada, Vud i Ričards imaju svoje uloge. Kako u jednoj internoj redakcijskoj diskusiji reče kolega Uroš Kostić, tačno je moguće zamisliti Kita Ričardsa kako zavaljen sa cigaretom sedi u fotelji, drži gitaru i potpuno opušteno svira bluz standarde. S druge strane, Roni Vud, najzrelije još od osamdesetih tera svoju gitaru da cvili, peva i vrišti. Ova dvojica su tim već četrdeset godina i, ako nešto, njihova hemija na ovim trakama svedoči da tom bluzersko-ciganskom jedinjenju nema ravnog ni danas. Gospodin Slowhand, na onim pesmama na kojima gostuje, ostavlja svoj prepoznatljivi šmek, a nimalo ne remeti magiju ove dvojice, već poput višnje na vrhu torte samo ukrašava čitavu stvar. U skladu sa čitavom instrumentalnom postavkom ovog albuma, večna primadona, poslednji živi drkoš stare garde, Ser Mik Džeger naprosto briljira na ovom albumu kako nije briljirao još od” Exile On Main St.” Podsetimo se, to je bilo pre 15 albuma njegovog benda.

Čuveni zavodnik, srcelomac i čovek od bogatstva i ukusa konačno je, posle osamdesetih, uradio nešto što priliči čoveku njegovih godina. Količina iskrenosti kojom je obojio svoje pevanje na ovom albumu poprilično je srce-slamajuća. U svakoj reči možete čuti u isto vreme i mladog i jedrog Džegera sa „Between the buttons“, ali i onog ostarelog koji polako sebi priznaje da knjiga (možda) ipak ima kraj, taj nam se na kratko javio na maestralnoj baladi „Laugh, I Nearly Died“ sa prethodnog studijskog izdanja. Čak i kada ga preslušate X puta, i dalje ćete čuti čist nepatvoren bluz iz grla ovog čoveka, a to je, u moru „pop“ izdanja benda u poslednjih par decenija, pravo osveženje. Međutim, nije glas ono što Džegera ovde čini tako neodoljivo fenomenalnim. Neko bi rekao da je logično da čovek sa onolikim usnama bude dobar sa usnom harmonikom! Šalu na stranu, ovog puta je Majkl Filip Džeger našao kako će da nadigra svog blizanca Ričardsa po nekom instrumentu. U svakoj noti koju odsvira, Džeger ubada pravo u centar, a u nekim trenucima poput „I Gotta Go“ ili maestralne izvedbe „Blue and Lonesome“ (Stonsi su se oslonili na verziju Little Waltera pri obradi), Džeger će vas svojim sviranjem usne harmonike, oprostite na izboru reči – oduvati. Izbor pesama napravljen je majstorski, bez opštih mesta i kliše trenutaka, a povrh svega toliko leži bendu da je teško oteti se utisku da su Stonsi ipak u suštini bluz bend. Zaista, da je ovo prvi album The Rolling Stonesa ove godine, svi mediji bi trubili o povratku bluza i mladom i perspektivnom bendu koji će pokoriti svet za tili čas, pritom dobijajući naklonost i publike i kritike.

Dvadeset i peti album velikih The Rolling Stonesa svojevrsno je zatvaranje kruga. Verovatno i sami svesni da vreme možda nije na njihovoj strani ovog puta, snimili su album koji predstavlja odavanje počasti njihovim bluz herojima, zbog kojih su, pre skoro šezdeset godina i krenuli da sviraju u tada konzervativnoj Britaniji. U međuvremenu, svet se promenio nebrojano puta, neretko i njihovom zaslugom. Ako je „Blue and Lonesome“ zatvaranje kruga The Rolling Stonesa i ako posle ovog albuma ne izdaju još neko studijsko izdanje (za šta su šanse objektivno mikroskopske), ta blistava najveća karijera na svetu će se završiti izvrsnim draguljem. Odati počast svojim herojima u tim godinama, najljudskija i najskromnija je stvar koju su mogli da urade. Budući da i dalje imaju više strasti nego godina, koliko god to bilo čudno, to su uradili samo kako oni mogu – do kraja, bez ustezanja. Uostalom, ta titula najvećeg benda na svetu nije stečena samo zbog te dugovečnosti, što ćete ovde i čuti.

Spisak pesama:

1. Just Your Fool
2. Commit a Crime
3. Blue and Lonesome
4. All of Your Love
5. I Gotta Go
6. Everybody Knows About My Good Thing
7. Ride ‘Em On Down
8. Hate to See You Go
9. Hoo Doo Blues
10. Little Rain
11. Just Like I Treat You
12. I Can’t Quit You Baby

Ostavite komentar: