The Rolling Stones: Album po album (1973-1981)

The Rolling StonesNapraviti onolike legendarne albume tokom onako malo vremena je svakako značilo mnogo. Nema tog zeitgesta koji će vas bez kvaliteta tako duboko urezati u spomenik kulture XX veka. Ili bilo kog drugog veka, kad smo već kod toga. Neće sve tako glatko ići tokom sedamdesetih, The Rolling Stones su postali veći od života, ali i od sebe. Zlatni period je gotov, kvalitet je tu, ali polako počinje da se gubi. No, čak i kada se gubi, ima ga više nego što će ostali bendovi ikada moći da zamisle. Mick Jagger je sve više svestan svoje popularnosti, te popularnosti je svestan i Keith, gitaristi se menjaju, Kamenje se kotrlja i kako mu i dolikuje, ne zaustavlja se nigde. Ni kada se penje, ni kada srlja.

Goats Head Soup – 31. avgust 1973.

goatsheadsoup

Otvoren funk pesmom o smrti, ovaj album sniman na Jamajci (jer su uglavnom jedino tamo bili slobodni ljudi) prošaran je blues rockom i funkom. Nešto novo se čuje u zvuku, gitara zvuči modernije. U zvuku instrumenata, ali ne u muzici, postoje elementi reggae muzike. Možda najpoznatija njihova pesma, posle (I can’t get no) Satisfaction se nalazi na ovom albumu – dirljiva, iskrena, pomalo gruba balada Angie. Legenda br 1 kaže da je pisana za ženu Davida Bowiea, Angelu Bowie. Legenda broj 2 pak tvrdi da je ime Angie došlo od Keithove tek rođene ćerke. Istina s druge strane glasi ovako: Nekoliko sati pre nego što se Richardsova žena porodila, on je na gitari napisao ovo remek-delo sa nasumičnim imenom koje mu je palo na pamet – Angie.

It’s Only Rock ‘n Roll – 16. oktobar 1974

itsonlyrnr

Kako mu i sam naslov kaže, ovo je povratak rock zvuku, posle eksperimentisanja sa funkom na Jamajci. Tu je bio onaj buntovni Mickov stav, tu su bili riffovi, ali se primećuje sve veći uticaj Micka Taylora. Taylor jednostavno dominira u pesmi Time Waits For No One, gde svojim dugačkim soloom nekako disciplinuje prljavi zvuk The Rolling Stonesa. Na naslovnoj numeri je, igrom slučaja, radio Ronnie Wood koji će na sledećem albumu postati zvanični gitarista benda, umesto Taylora, koji ga je inače i spojio sa bendom. Album je u suštini bliži Exile On Main St-u nego Goats Head Soup, ali se i dalje oseća reggae u nekim pesmama (Luxury).

Black And Blue – 23. oktobar 1976.

blackandblue

Ovaj album je nekako na sredini između Goats Head Soupa i onoga što će za dve godine uslediti (a to je tek pravi povratak benda na prave staze). Ronnie Wood je zamenio Micka Taylora. Cherry Oh Baby sa ovog albuma je čist reggae. Produkcija je sterilnija. Wood brlijira na Hand Of Fate, a album sadrži i možda najdužu pesmu benda – Memory Motel, koja je dirljiva balada od čitavih sedam minuta. Album nastavlja njihovu modu sa baladama pomenutom Memory Motel i Fool to Cry. Kritika je ovaj album odbacila kao nebitan, ali The Rolling Stones ostaju The Rolling Stones koliko god da je produkcija sterilna, ko god bio gitarista sa Keithom Richardsom i o čemu go Jagger pevao.

Some Girls – 9. jun 1978.

somegirls

Pariz, kraj sedamdesetih je. Bend koji je pre skoro deset godina počeo svoj šestogodišnji niz savršenih albuma je sredinom ove decenije počeo da se gubi u sopstvenoj kreativnošću, slavi i čarima dekadencije. Ovde gitaru sviraju Mick Jagger, Keith Richards i Ronnie Wood i, da nije njihovog perioda s početka ove dekade (tj. s kraja prethodne), ovo bi bio najbolji gitarski album The Rolling Stonesa. Mešaju funk, country, punk zvuk i onaj sirovi, klasični rock’n’roll zvuk koji je od Exile On Main St-a napravio to što danas jeste. Ovaj album su i kritičari i publika dočekali kao ozebli sunce. Izdvajati numere sa ovog albuma je besmisleno, jer sve su istog, najboljeg, kvaliteta.

Emotional Rescue – 20. jun 1980.

emotionalrescue

Osamdesete su katastrofalna dekada. Zvuk koji su oni postigli na Some Girlsu, evoluirao je u nešto što ni oni sami nisu mogli da kontrolišu, pa je primamljivi funk rock postao više sličan disco muzici, dok je rock zvuk pesama ostao sličan onome koji su imali na Exileu. Doduše, ovaj album donosi odličnu blues numeru – Down In The Hole. I pored kraćih upada tada popularne muzike, ovaj album ostaje rock’n’roll u svojoj suštini, grub i ishitren. Mick zvuči mlado ali iskusno, Keith i Ronnie se uklapaju toliko dobro zajedno, da sve zvuči kao da je Ron sa bendom već petnaest godina a ne četiri.

Tattoo You – 24. avgust 1981.

tattooyou

Sačinili su album pun pesama koje su pisane za starije albume. Keith i Mick su bili u lošim odnosima što je dovelo do toga da se ovaj album sklepa na brzinu, bez previše volje, na silu. Bilo kako bilo, jedna od najpoznatijih pesama benda – Start Me Up – otvara ovaj album maestralno. Keith briljira u Little T&A, nastavljajući svoju tradiciju da bar jednu numeru na svakom albumu peva on. Tu i je Waiting For A Friend, pesma nastala u doba Sticky Fingersa. Mick Taylor je tražio da bude potpisan tamo gde je radio. Na kraju mu je dvojac Jagger/Richards to odobrio. Iako je sklepan od starih pesama, ovaj album je odličan. Upravo zbog toga, umorni dvojac nije pisao pesme već je preuzeo neke iz svog najboljeg perioda i ostvario ih u novom ruhu. Albumi koji su usledili nakon ovog, nisu tako dobro nastavili te njihove čuvene sedamdesete i često se posmatraju sa negativnom konotacijom. The Rolling Stones više počinju da vuku ka komercijalnijem zvuku i blagi pad počinje upravo posle ovog albuma.

Ostavite komentar: