The Rolling Stones: Album po Album (1967-1972)

The Rolling StonesAftermath Aftermatha i dalje traje. Malo ređe, iz zdravstvenih razloga verovatno, ali bitno je da se kamenje i dalje kotrlja (ove fraze nikad dosta). Ubrzanje koje su stekli u drugoj polovini šezdesetih ih je bukvalno dovelo do tačke na kojoj se nalaze sada, do te titule najvećeg rock’n’roll benda u istoriji. Šokantni ali ne isprazni, mladi mada mudri, buntovni mada promišljeni, tvrdi mada osećajni – The Rolling Stones polako zauzimaju svetski tron i velikim plamenom odbijaju sve koji pretenduju da ih skinu odatle. Mick ima svašta da nam kaže, a Keith zadužuje ceo gitarski svet svojim riffovima. Legenda konačno poprima svoj poznati oblik, onaj koji prepričavamo kada se punog srca prisećamo nastajanja ovog benda.

Between The Buttons – 20. januar 1967

Betweenthebuttons

Već na početku ovog albuma su trn u oku konzervativcima. Čuvena je priča o tome kako su morali da izmene reč night u Let’s Spend The Night Together sa some time. Kako šok i nije neki šok kad su oni u pitanju, ne bih se osvrtao na to. Zrelost koju oni pokazuju kao kompozitori i tekstopisci ovde predstavlja veći šok od seksualnih referenci. Na genijalnoj Connection se Micku za mikrofonom pridružuje i Keith (kasnije on ovu pesmu izvodi uživo bez Jaggera i po mišljenju vašeg Cvetkovića dominira binom). Tu je i dirljiva balada o Lindi Keith (jednoj od Richardsovih ljubavnica) – Ruby Tuesday. The Rolling Stones pokazuju sve svoje strane, ali u njihovoj najranijoj fazi.

Their Satanic Majesties Request – 8. decembar 1967.

satanicmajestic

Već iste godine, pod uticajem dietilamida lizerginske kiseline (u narodu poznatijih kao LSD) i sličnih opijata bend snima potpuno psihodeličan album (samo je basista Wyman bio koliko-toliko čist). Sve je šareno, razigrano, električno, van ove dimenzije, što se maltene više nije viđalo na radovima ove grupe. Žanrovsko eksperimentisanje počinje ovim albumom ali se njime i završava. Da li je ovo bio pokušaj praćenja The Beatlesa i cele te psihodelične mode s kraja šezdesetih ili samo igranje, ostaje nam da razmišljamo i dan danas. Richards je kasnije izjavio da je osim par pesama (Citadel, She’s A Rainbow, 2000 Light Years From Home) ovaj album pun sranja. Naravno da se ne slažemo.

Beggar’s Banquet – 6. decembar 1968.

BeggarsBanquet

Počinje kranje neobično (u odnosu na ono kako kasnije zvuči) zavodljivim ritmom koji ne prestaje šest minuta i dvadeset pet sekundi. Tokom tog ritma se gradi neverovatna ritam sekcija (kako samo oni to znaju) preko koje ide tekst (koji je takođe svojstven samo Jaggeru) o svim šupljinama našeg društva koje smo vekovima gradili. Svako sranje koje nam se desi smo stavljali na leđa nekom liko koga smo zvali Đavo. Tu, u Sympathy For The Devil, Jagger nam sarkastično ukazuje na našu krivicu. Za razliku od psihodelične zbrke, ovaj album, u koji smo maestralno uvedeni je nepatvoreni bluz. Brian i Keith se prepliću gitarama. Brian pored gitara svira i razne egzotične instrumente. Bend najjače zvuči na Stray Cat Blues, ucrtavajući tom pesmom svoj osnovni stil za narednih nekoliko decenija.

Let It Bleed – 5. decembar 1969.

Letitbleed

Ono što su The Rolling Stones izdali decembra ’69. godine je možda njihovo najbolje izdanje. Svakako je među tri najbolja. Počinje odličnim duetom Gimme Shelter, gde je Mick kao dodatak žestokom vokalu Merry Clayton, a Keith svira svoje najbolje gitarsko delo. Ovaj album je malo mračniji od prethodnih i time najavljuje atmosferu svih sledećih, malo zabave, malo dekadencije, malo mraka, malo bluesa i mnogo rock’n’rolla. Kroz naslovnu Let It Bleed, Gimme Shelter i Monkey Man, Keith pokazuje svoju gitarsku moć, a Jagger svoju mudrost u tekstovima kao što je You Can’t Always Get What You Want. Keith peva You Got The Silver, a ovde se i pojavljuje Country Honk, koja je posle postala Honky Tonk Women. Ovaj album ima glavu, telo i rep. Prvi je takav koji su oni snimili, i početak je niza maestralnih albuma. Na ovom albumu se poslednji put pojavljuje Brian Jones. Koji je leta te godine otplivao u smrt. Na njegovo mesto dolazi Mick Taylor.

Sticky Fingers – 23. april 1971.

stickyfingers

Ono što su The Rolling Stones izdali aprila ’71. godine je možda njihovo najbolje izdanje. Svakako je među tri najbolja. Ovaj album počinje mojim omiljenim Keithovim riffom. Veći je uticaj novog gitariste Micka Taylora koji svojim stilom malo disciplinuje razuzdani bluz bend iz šezdesetih i u Sway ili pak Can’t You Hear Me Knocking vodi The Rolling Stones u vode melodičnosti za koje ni sami nisu verovali da mogu da dosegnu. Definitivno najmarčniji i najtužniji tekstovi su na ovom albumu. Sister Morphine nam pruža jezivu atmosferu zavisničkog života, Moonlight Mile usamljenost turneja, Sway je lament nad dekadencijom života rock zvezde, a Wild Horses, možda najdirljivija ljubavna balada koju je Jagger napisao. Usijanost svoje glave ispoljava u Dead Flowers, Bitch i Brown Sugar, ali pokazuje da rock’n’roll nije za svakoga i da iziskuje neverovatnu snagu.

Exile On Main St. – 12. maj 1972.

exileonmainst

Ono što su The Rolling Stones izdali maja ’72. godine je možda njihovo najbolje izdanje. Svakako je među tri najbolja. Ova zver je dupli album sniman na jugu Francuske jer su samo tamo bili slobodni ljudi. U Americi su ih jurili fanovi, u Britaniji ih je jurila vlast. The Rolling Stones su bukvalno bili izgnani. Neki će reći da ovaj album pati od „hiljadu babica, kilavo dete“ sindroma, ali greše, jer je ovaj album pun pesama koje izvodi bend koji dostigao svoj kreativni vrhunac na u njemu, bar na neko vreme, ostao. Keith je malo unapredio svoje sviranje. Poroci, žene, glamur, sjaj i buđ njihovog sveta su prisutni na ovom albumu. Možda zbog njegove dužine više nego na bilo kom drugom njihovom. Odličnu Shine A Light posvećuju preminulom Jonesu (album je pisan od 1968. godine), Tumbling Dice meša kockanje sa ženama (a dođe mu na isto, priznaćete). Album završava Keith sa pesmom Happy. Ovo delo je grandiozno, ali sa ukusom, najraskošniji album The Rolling Stonesa svakako. Zajedno sa prethodna dva čini svojevrsnu trilogiju najboljih dela ovog benda. Kvaliet će se nastaviti, ali ova tri albuma su temelj The Rolling Stonesa kakve znamo danas. To su upravo The Rolling Stones koji su nastali tada, promene su kasnije bile čisto estetske, oni su i dalje u egzilu. Već 41. godinu.

Ostavite komentar: