The Rolling Stones: Album po album (1964-1966)

rolling_stonesDobri bendovi dolaze i odlaze, ali tu i tamo, sastanu se kreativni ljudi čiji pojedinačni kvaliteti zasijaju tek kada se međusobno ukombinuju i nastanu legende. Ko zna kako su se zvezde namestile te 1962. godine, da se dva drugara iz detinjstva, Michael i Keith sretnu na dartfordskoj želežničkoj stanici i još važnije da se u londonskim džez klubovima susretnu sa Brianom Jonesom, Ianom Stewartom i Charliem Wattsom. Sve se namestilo tako da, sasvim slučajno, jedan RnB bend koji svira obrade Chucka Berrya postane najdugovečniji rock’n’roll bend u istoriji. Od tog simbola stalnog pokreta – susreta na železničkoj stanici, krenuo je voz kojim upravljaju Michael Philip Jagger i njegovo visočanstvo, princ tame Keith Richards. Taj voz i dalje ide. Kamenje se kotrlja, a da li skuplja prašinu dok se kotrlja, pokušaću da odgovorim u narednim tekstovima… Dobrodošli na vožnju zvanu The Rolling Stones, spremite se za rusvaj ili odmah odustanite, ako niste dovoljno jaka stena za kotrljanje sa najluđim bendom na svetu. Početna stanica nam je svakako, njihov debi album.

The Rolling Stones – 16. april 1964.

stones1964

Petorica momaka sviraju bluz. Nisu jedini koji sviraju bluz u to vreme na tom mestu, ali su sasvim sigurno jedini koji to rade tako dobro. Prva autorska pesma koju je bend objavio, Tell Me, nalazi se na drugoj strani ove ploče. Još tada, te davne davne 1964. godine, u toj baladi dvojca Jagger/Richards nalazimo ono što su njihove autorske stvari imale tokom ovih pedeset godina. Mick peva, Brian i Keith sviraju gitare, Bill Wyman svira bas, bubanj Charlie Watts, a klavir Ian Stewart – Kamenje je počelo da se kotrlja.

12 x 5 – 17. oktobar 1964.

12x5

Kako su se više oslobađali, više je bilo autorskih pesama. Ne mnogo, ali više. Good Times, Bad Times i Congratulations su setne balade bez ljigavih momenata (ovo će Jagger usavršiti kasnije do te mere, da će ga retko koji liričar u tome preteći). U pozadini možemo čuti Keitha kako peva prateće vokale na ovom albumu, još jedna od stvari koju kasnije nalazimo sve češće i češće. Da li ćemo reći da je njihov bluz postajao rokerskiji ili je njihov rok postajao bluzerskiji, apsolutno je svejedno. Euforija je rasla.

The Rolling Stones, Now! – 13. februar 1965.

rollingstonesnow

Mick Jagger je RnB pevač, ali takav RnB pevač da u svom glasu ima određeni senzibilitet buntovnog momka koji nije naivno dete, nešto kao Dylan, samo dosta mlađe. Ovaj album je takođe krcat obradama, što ne sprečava da se prava sloboda ovog benda pokaže, istina, još uvek ne potpuno. Mick i Keith ne razmišljaju kao pravi autori još uvek. Jedna od jačih ploča ovog benda, tik pred njihov pravi procvat.

Out Of Our Heads – 30. jul 1965.

outofourheads

Bum! Magija se dešava, nešto je oslobodilo Keitha i Micka. I dalje je album pun obrada, ali one autorske stvari pišu vrlo bitne stranice muzičke istorije. Njihov prvi pravi kantautorski doprinos The Last Time nam daje uvid u to šta je ovaj bend zapravo – nezaustavljiva rock’n’roll mašina, jedinstvena i po energiji neponovljiva. Druga strana američkog izdanja sadrži onu stvar po kojoj svi znaju za ovaj bend. Koliko god da bila popularna među masom, (I Can’t Get No) Satisfaction je kvalitetna pesma. Legenda kaže da je nastala u snu Keitha Richardsa i zapravo nemamo razloga da mu ne verujemo jer ovako nešto samo u snu može i da nastane. Ako ste ikada svirali bilo koji instrument, velike su šanse da ste zasvirali ovaj rif. The Rolling Stones su otvorili vrata svoje kreativnosti i punom brzinom se zakotrljali napred.

December’s Children (And Everybody’s The Rolling Stones) – 4. decembar 1965.

decemberschildren

Album nastao maltene zbog snimanja singla Get Off Of My Cloud koji je praktično definisao buntovnički stav mlađanog Jaggera. Na ovom albumu se nalazi još jedno remek-delo, možda najsporija pesma koju su Mick i Keith iznedrili do dana današnjeg – As Tears Go By. Neverovatno zrela kompozicija se nije uklapala u brzi imidž benda pa ih je bilo sramota pesme.

Aftermath – 15. april 1966.

aftermath

I desilo se i to – prvi album koji nema ni jednu obradu na sebi. Brian Jones ima ogromnu ulogu na ovom albumu. Naime, njegova muzikalnost je zasijala punim sjajem jer na ovom albumu (majstorski) barata svim mogućim vrstama instrumenata. Ritam sekcija koju postave Charlie i Keith, filovana Brianovom lead gitarom i prožeta Jaggerovim glasom. Ovakav „raspored“ se održao do danas, iako su se lead gitaristi menjali. Ovo nije postalo samo stvar The Rolling Stonesa, pogledajte bilo koji hard rock bend koji je nastao kasnije. Naši buntovnici, osporavani od strane uštogljenog društva su se već uvukli kulturi XX veka pod kožu. Ovako se radi album, ovako će raditi i svaki sledeći. Koliko je uticajan Aftermath i dan danas, možete da pitate Srđana Gojkovića Gileta. Najveći hit njegove grupe je prepevana Out Of Time sa ovog albuma.

Ceo zeitgeist oko The Rolling Stonesa, je počeo da uzima maha u svetu. Ovo nije više bend koji svira bluz, ovi momci su bili neko i nešto, a nisu ni slutili, te davne 1966. godine, kolike će veličine postati, hteli ili ne. To im nikada zapravo nije bio cilj, ali su do njega svakako došli. Kako i zašto, saznaćete postepeno. Ja vas mogu samo navesti da preslušate njihov opus, pravu edukaciju, vršiće sama muzika. Kao i uvek.

Ostavite komentar: