everything-youve-come-to-expect

The Last Shadow Puppets

Everything You've Come To Expect

Izdavač: Domino Records, 1.4.2016.

Producent: James Ford

Žanr: baroque pop, indie rock

Trajanje: 37:23

3.9/5

Ocena

Malo je reći da se od albuma “drugenca” najpoželjnijeg britanskog bromance tandema očekivalo mnogo. Iako su u međuvremenu od 2008. godine do danas i Miles Kane i Alex Turner na odvojenim planovima uspeli da zasene „The Age of the Understatement“ uspehom i popularnošću, publika je željnije nego ikada čekala novo remek-delo ovog svojevrsnog povratka mod ere. Bitno je napomenuti da ni Miles ni Alex nisu više ono što su bili, ali na pitanje ko su sada, odgovor ne može da se da tek tako.

Jasno je bilo još od čuvenog i bombastičnog „AM“ od pre tri godine da je Alex Turner porastao i postao, što bi rekli naši stari, spreman za ženidbu. Energija Milesa Kanea sa druge strane, transformisala se iz mladalačkog engleskog popa u furioznu i bezobrazn(ij)u varijantu Paula Wellera. Dakle, pred nama su Turner, sada zaljubljenik u prašinu i kaubojštinu, a kome istovremeno Šefild „iz d*peta viri“ i Kane, drski mačo frajer koji sve više deluje kao da nosi pantalone u ovoj bromansi. Engleska još od The Glimmer Twinsa nije videla ovakav duo, a sva ta hemija se, naravno, prenela i na muziku, što je sa ovim albumom i mnogo primetnije.

Velika očekivanja pratila su album od najave pa bi se očekivalo da je sve nadgledalo budno oko muzičkih medija. Ipak, nesreća da prvi singl sa albuma bude pušten u javnost iste večeri kad David Bowie poslednji put zatvara oči učinila je svoje i „Bad Habits“ prolazi maltene nezapaženo. Cinična užurbana rokenrol furija nikako nije nagoveštavala da će album imati kvalitet kao prvi i, na našu sreću, nije bila potpuno upravu. Alex i Miles su ovog puta izabrali drugu putanju, ne nužno lošu, ali sa drugačijom okolinom. Iz kišne Britanije selimo se preko bare (što je logično, s obzirom na „AM“, prim. aut.), a tamo nas čeka sve što smo mogli da očekujemo.

Drugenac je u isto vreme drskiji i nežniji album od „The Age of the Understatement“, koliko god to zvučalo kontradiktorno. Kada su na ovom albumu tekstovi cinični, taj cinizam je podešen „na 11“, a kada su aranžmani nežni, na gudačima bi im pozavideo i jedan Bryan Hyland. Pompezni zvuk Britanije šezdesetih zamenjen je laganijim, ali britkijim 50s road movie šmekom. Ako su na prvom albumu bili tužioci, na ovom su se našli na optuženičkoj klupi. Budući da je sniman u SAD i to pod uticajem The Style Councila i Isaaca Hayesa, tu su mirniji aranžmani, sa mnogo manje drame, ali mnogo više „prašine“. Čitav album jednostavno nosi u hotelske sobe na zapadu Amerike, gudači kao da oslikavaju vožnju kabrioletom po krajolicima Kalifornije uz šampanjac i nespretno motani duvan.

Na samom startu, album će dići tenziju sa „Aviation“, prvom pesmom po redosledu i prvom koja će vas oduvati na ovom albumu. Do sledećeg pomeranja kukova će proći nekoliko pesama. „Everything You’ve Come to Expect“ vrlo je miran album i to se isprva čini kao mana gorostasnih razmera. Izneveriće vas nedostatak besa kakav su imale „Standing Next To Me“ ili „The Age of the Understatement“. Dinamički, ovaj album je ravan. Dobro, ako ćemo iskreno, nije statična zbirka pesama, ali je u odnosu na prvenac ravan. Ovde dolazimo i do osnovne razlike. Ako je prvi bio oličenje nadahnutosti i inspirisanosti u pogledu muzike, ovaj je taj magični trenutak preneo na tekstove. Tekstove potpisuju i Kane i Turner, a po subjektivnom mišljenju vašeg recenzenta, zlato za vokale odneo je Kane. Nije bilo moguće odupreti se utisku da je Turner na ovom albumu pristupio isto onako kako je pristupio filer pesmama na prethodnom albumu matičnog mu benda, dok se Kane potrudio iz petnih žila i izašao iz svoje komfort-zone. Na sreću po finalni proizvod, kao saputnika je ipak poveo Turnera i na kraju dobijamo album koji će vam se, verovatno posle N preslušavanja, svideti. Preskakaćete neke pesme i tokom 25. preslušavanja, a najviše ćete se vraćati onima koje peva Miles.

Dok Turner briljira na „Dracula Teeth“ i „Sweet Dreams, TN“, a performans mu teži ka osrednjosti na sporijim pesmama (izuzev „The Dream Synopsys“), gospodin Kane je sasvim druga priča. Na ubedljivo najkompletnijoj pesmi „Pattern“, Miles uspeva da izazove isti onaj efekat koji je Alex svojevremeno na „Knee Socks“ sa „Majmunima“ 2013. godine. Dalje, kada cinično „zareži“ na „Aviation“ ili „Bad Habits“, čućete jasno ko je pobedio u drugarskom merenju ponosa.

Iako je inicijalno delovao kao bleda senka nekadašnjeg sjaja, „Everything You’ve Come To Expect“ je dobar album. Nije maestralan kao prethodni, ali je od lošeg miljama daleko. Svaka čast gospodinu Kaneu, koji je svoj solo rad izgleda prevazišao, dok će Turner morati žestoko da uposli svoje sveže nabildovane ruke ne bi li se izvadio iz sopstvenog korita za baškarenje u blatu. Ocena koju vidite gore je čisto udaranje čvrge prepotentnom đaku koji je do sada ređao sve petice, a odjednom zbog prevelike sigurnosti u sebe malo omanuo. Nemojte da vam to pređe u (lošu) naviku, momci.

Spisak pesama:

1. “Aviation”
2. “Miracle Aligner”
3. “Dracula Teeth”
4. “Everything You’ve Come to Expect”
5. “The Element of Surprise”
6. “Bad Habits”
7. “Sweet Dreams, TN”
8. “Used to Be My Girl”
9. “She Does the Woods”
10. “Pattern”
11. “The Dream Synopsis”

Ostavite komentar: