The Black Keys

Turn Blue

Izdavač: Nonesuch, 12.5.2014.

Producent: Danger mouse, The Black Keys

Žanr: Garage rock, blues rock, psychedelic rock

Trajanje: 45:09

4.0/5

Ocena

Američki duo The Black Keys je prošao kroz vrlo lep i uspešan deo karijere, gradeći postepeno svoju ciljnu grupu i bazu fanova, koja ih je, ako ne slepo, onda bez rezerve pratila u stopu. Do pre samo tri godine, Crne Dirke bile su jedan od onih alternativnih bendova o kojima se priča širi od čoveka do čoveka, da bi godine 2011. konačno postali zvezde svetskih razmera, izdajući El Camino, album koji se po zeitgeistu i zastupljenosti može porediti sa čuvenim What’s The Story Morning Glory čuvene mančesterske braće. Šta se Denu Ojerbahu i Piteru Karniju tačno desilo posle ovog albuma, teško da se može lako definisati…

S velikom famom i još većim očekivanjima fanova, The Black Keys su ove godine izbacili album, koji me je bacio u najveći rebus od trenutka u kom sam primljen u redove ovog portala. Posle (previše) hitičnog i pevljivog albuma, bend snima album koji kao da pokušava da u isto vreme bude najpevljiviji bluzerski album ikada, Lana Del Rey i AM. Da odmah na početku bude jasno – onog El Camino osećaja road-tripa po severnom delu američkog kontinenta nema ni u tragovima. Ruku na srce, kvalitet koji je krasio sva dosadašnja izdanja, postoji i ovde, ali je zamaskiran sterilnom produkcijom i pop vajbom do te mere da vam neće biti tako lako da ga uočite ni posle trećeg preslušavanja albuma. Kada posle dugog putovanja otkrijete to što je autora ove recenzije nateralo da ovom albumu da ocenu ne veću od 4, ukus u ustima će imati primese slatkog, ali nikako neće biti saher torta kakva je bio El Camino. Turn Blue pred nas stavlja Dena Ojerbaha koji je skrhan razvodom i iz nekog razloga ima potrebu da to na što nežniji (ali ne i suptilan) način prikaže kroz muziku. Imajući u vidu ovakvo stanje stvari, album poprima malo manje patetičan oblik od inicijalnog utiska.

Od samog početka marketinga albuma Turn Blue, najavljivane su solaže, kompleksniji gitarski zvuk i mnogo više “psihodeličnih” elemenata muzike, no sve to nije tek tako ubačeno u album – potrebno je valjano zagrebati površinu ovog albuma ne bi li se došlo do suštine i kvaliteta. U jednom od intervjua Den je najavio da prva numera na albumu ima jedan od najboljih radova na gitari u njegovoj karijeri i, istini za volju, Weight Of Love, zaista sadrži neke od najboljih gitarskih deonica koje je Den ikada odsvirao. Primetno sporiji ritam i početak nego El Camino, uvod u Turn Blue je lagan, ali bluzerski nabijen emocijama. Iako se za ceo album može reći da je baladnog karaktera, nekoliko ispada u brže vode u vidu 10 Lovers, Fever i nesretne “bolje-da-je-nikad-nisu-ni-snimili” Gotta Get Away ovde sluše svrsi stvaranja iluzije da nam Turn Blue donosi kakav takav diverzitet. Dok su prve dve pesme, ozbiljni kandidati za najbržu pesmu benda na albumu, nesretni izbljuvak od pesme koji zatvara album… Pa, on jednostavno egzistira na kraju diska i trudi se da celoj stvari obori ocenu.

Postoje mesta gde će vas Turn Blue grdno razočarati, a postoje i ona koja će vam vrlo jasno staviti do znanja da je ovo dobar album. Čudno je, ali taj odnos u zbunjujuće savršenom balansu. Dve zvezde večeri se konstantno bore za prevlast – njanjava atmosfera pesama dok se u njih ne ubaci i gitara i, u drugom ćošku ringa, atmosfera pesama kada gitara vodi glavnu reč. Prvi deo “šoua” je dosadan, već viđen, dok vam onaj drugi neće smetati pa ni da ga po stoti put odgledate. Na kraju, Turn Blue podseća na učenika koji redovno dobija odličnu ocenu na pismenom zadatku i baš u jednom trenutku zasluži četvorku i prekine bezgrešni niz. Četvorka je ujedno i najveća i najmanja ocena ovog albuma, uz obaveznu čvrgu i napomenu da očekujemo da se za sledeći put ozbiljnije spremi.

Spisak pesama:

1.”Weight of Love”
2.”In Time”
3.”Turn Blue”
4.”Fever”
5.”Year in Review”
6.”Bullet in the Brain”
7.”It’s Up to You Now”
8.”Waiting on Words”
9.”10 Lovers”
10.”In Our Prime”
11.”Gotta Get Away”

Ostavite komentar: