Tamara Ristić Kezz: “Ne bih se nikada bavila ovim da to ne volim, sve bi bilo besmisleno”

Na današnjoj muzičkoj sceni sve je više umetnika koji teže spajanju određenih žanrova kako bi kreirali sopstveni stil i zvuk. Veliki broj njih se upravo opredeljuje za mešavinu određenih elemenata sa izvornom muzikom. Kantautorka Tamara Risić Kezz stvara svoju muziku koja je svojevrsna mešavina elektronske, rok i izvorne muzike mnogih krajeva. Osim po svom muzičkom izrazu, poznata je i po specifičnom načinu nastupanja i scenskoj pojavi koju uključuju postmodernističke haljine i šminka. Ova mlada umetnica bavila se muzikom na raznim poljima, a sada je uspela da iza sebe ostavi svoj autorski pečat u vidu albuma koji nosi naziv njenog nadimka dobijenog zbog toga što stalno ima osmeh na licu, “Kezz“.

BR: Veoma je zanimljiv način na koji danas nastupaš. Na bini si sama s looperom na koji nasnimavaš slojeve kako bi činili jedinstvenu kompoziciju. Kako je do toga došlo?

Tamara: Nije mi bila ideja da tako bude od početka. Kada sam autorski projekat htela da pokrenem znala sam da će biti teško. Imam ja ljude s kojima radim, ali sam znala da će to biti teško izvući organizaciono i finansijski, pa nisam htela da vučem nekoga sa sobom po svaku cenu. Onda sam skontala kako mogu sama da nastupam, dok se ta priča ne razvije donekle, pa onda da polako počnem da uključujem druge ljude. Međutim, skroz sam se navukla na to da izađem sama na binu i tako predstavim svoju muziku.

BR: Pored toga što sviraš pomoću loopera, ti i drziš radionice rada na tom uređaju. Kako je to izgledalo?

Tamara: To je baš super, baš zabavno. Prvo je meni bilo zabavno (smeh), ali super je što nisam ni znala da ljude to toliko zanima. Održala sam tri radionice, ali planiram da nastavim. Držala sam dve u Beogradu i jednu u Grčkoj. Skoro sam dobila i poziv za Novi Sad.

BR: Ko dolazi na te radionice?

Tamara: Nema nekog pravila. Dođu jako mladi ljudi koji tek ulaze u tu priču, onda ima nekih koji već koriste looper i znaju dosta stvari, kao i starijih koje interesuje da to čuju jer ranije nisu imali priliku da se susreću s tim. Posebno mi je drago kad se pojavi neko koga to jako zanima, ima jedan dečko, super je, Dago mu je umetničko ime, a zove se Lazar Ješić. Bio je jednom na mojoj radionici gde mi se svidelo kako radi, a onda je nakon toga ušao u najuži izbor za Mikser Festival gde sam ja ove godine bila u žiriju. Dago je veoma talentovan i odlično radi taj svoj fazon live loopinga.

BR: Ranije si se bavila glumom. Šta je od toga kod tebe ostalo danas?

Tamara: Glumila sam u detinjstvu, u pozorištu Art Teatar u Kikindi. Kasnije i u srednjoj muzičkoj, gde smo imali operski studio i pripremali smo delove iz različitih arija koje su gradile neku zanimljivu priču. Tu sam imala dosta pevačkih uloga, ali me je reditelj uvek ubacivao i da samo nešto radim po sceni (smeh), jer je video da imam talenta. Ipak, nisam se tome vratila, ali volim da radim bilo šta što je vezano za pozorište ili film. Radila sam muziku za film “Vernae“ režisera Ethana Folka iz Sijetla. To je bila jedna od veoma bitnih saradnji. Taj film je ove godine imao premijeru i osvojio nagradu za najbolji eksperimentalni film u Hong Kongu. Radila sam i muziku za radio dramu u saradnji sa Radio Beogradom. Bilo je jako zabavno jer sam bila vremenski ograničena. Deo deonica ovde sam pevala sama, a većinu delova je pevao hor “Kolibri“. Nisam iz Beograda, nikad nisam pevala u tom horu, ali sam imala tu lepu priliku da radim s njima. Naravno performansi. Sad sam nedavno radila performans “Beisfojrd Remembrance” povodom 75 godina od stradanja jugoslovenskih interniraca u norveškom logoru Beisfjord. Tamo smo imali performans i snimali video u kom će se čuti moja muzika. Tako da mi je jako privlačan bilo kakav vid spajanja različitih umetnosti.

BR: Kad razmišljaš o muzici kao umetnosti, šta je tebi tu glavni aspekt?

Tamara: Osnovni nivo na kom muzika komunicira je emocija. Sve nekako počinje i završava se na tome. Što kažem počinje? Nebitno da li se neko bavi muzikom ili samo sluša, jednostavno uživa, naravno da će slušati stvari koje njemu prijaju, koje su mu na tom nivou bliske. Kad se baviš muzikom takođe sve počinje i završava se na tome, tako što ti nekome daješ emociju kako bi ti je on kasnije vratio. Ljubav je suština svega u muzici. Ne bih se nikada bavila ovim da to ne volim. Sve bi bilo besmisleno.

BR: Kako su izgledali problemi s kojima si se susretala u solo karijeri?

Tamara: Otkad sam pokrenula svoj autorski projekat sve ide uzvodno. Problemi su bili više tehničke prirode. Recimo, na prvoj svirci u Čacku na Danima urbane kulture pre dve godine, looper nije hteo ništa da snima. Bina je bila velika, nije klub pa da praviš neke fore. Uključim, pa isključim, a ništa nije htelo da radi. Tek sam kasnije skotala šta sam radila. Tamo je sve touch screen i recimo nekad slučajno prevučes prstom pa se nadješ u nekom meniju. Tako je meni skinuo output skroz. Jer, kad sam tek krenula da radim s looperom sve mi je bilo komplikovano. Prvo sam radila jednostavan beat box, snimala sam klavijaturu, pa bass pa sve redom kao danas, ali sam i ritam kuckala na klavijaturi, pa je bilo zeznuto jer je dosta vremena oduzimalo. Ljudi često postanu nestrpljivi. Onda sam ubacila ritmove preko semplova i to je bio dobar oslonac na koji mogu da nadogradim dalje a da ne gubim mnogo vremena. Da se ne bi desilo da pesma koja traje tri minuta bude produžena na npr. šest.

BR: Prvobitno si snimala lajv sešn pa onda album. Zbog čega si tako odlučila?

Tamara: Meni je prvobitno bila ideja da se snimi jedan EP od 5 pesama. E sad, kod mene je sve krenulo tako što sam snimila “Momu” i odjednom je počelo nešto da se dešava. Imala sam još 5-6 pesama, ali je sve bilo novo i nesređeno, nisam bila zadovoljna da bih odmah snimala studijske varijante. Zato sam prvo snimila lajv, jer sam mislila da cu početi s bendom da pravim priču, ali sam se u međuvremenu primila na live looping i počela sama da sviram. Sve je nastalo iz tog lajva i ljudi su me dugo slušali uživo. Ulazak u studio iz potpunog lajva je bio pravi šok, jer je sve to trebalo uobličiti u studijsku varijantu, jedino ukoliko nemaš baš ideju da i to snimaš skroz lajv.

BR: Izdala si album za Mascom. Kako je izgledala saradnja s njima?

Tamara: Imala sam dosta kontakta s njima. Počelo je još kad sam pobedila na konkursu koji organizuju Mikser i Mascom i odmah je počela bliska saradnja, sve sam ih upoznala i započeli smo pregovore. Kao i svaka veća kuća oni imaju gomilu stvari koje rade, pa je puno toga ostalo i na meni. Oni su imali neke ljude sa kojima sarađuju, pa su imali dve-tri varijante za snimanje, ali su to sve bili producenti koji rade s rok bendovima, dok sam ja baš insistirala da radim sa MKDSL-om.

BR: Odakle MKDSL kao neko s kim ti najviše sarađuješ?

Tamara: Znamo se godinama i već smo sarađivali pre albuma. Neke stvari nisu ni objavljene. S njim sam našla najviše zajedničkih segmenata, a opet mi dobro dođe neko ko drugačije razmišlja. Jer dok sam ranije pravila pesme, nikada nisam razmišljala mnogo o publici – da li će to nekoga da pokrene i na koji način, dok on ima skroz DJ pristup i zato mi to dobro dođe, jer sam otvorila vidike ka drugim stranama, nisam samo usmerena na izraz. Recimo, kad smo radili na albumu tačno je znao šta je potrebno nekoj pesmi, npr. dovoljno je samo da ubaci prelaz u ritmu kako bi pomerio ljude. S njim sam nekako više zašla u svet elektronske muzike.

BR: S kim si od naših rok muzičara nekad poželela da imaš saradnju?

Tamara: Oduvek mi je bio zanimljiv Mile Kekin iz Hladnog Piva kog sam upoznala na West Hercegovina Festu. Interesantno je da on isto voli i inspirisan je izvornom muzikom, što se ne može na prvu loptu videti, ali u Hladnom Pivu zaista ima dosta etno elemenata. Nekako sam s njim ostala u kontaktu i jedna od carskih stvari koja me je oduševila kad je izašla “Jovka Kumanovka“ – jedan od prvih komentara na YouTube-u bio je njegov. Napisao je odlično (smeh). Ponekad mi samo tako prođe kroz glavu, sad kad je počeo da objavljuje svoje solo stvari, mislim ne znam, to mi onako negde lebdi u vazduhu, ko zna. Volela bih i ja da čujem kako bi to zvučalo (smeh). Od domaćih autora, kad još razmislim, zaista mi je žao takođe što nikada neću moći sa Subom da nešto radim. Mislim da bi to bila jako dobra saradnja.

BR: Koja je tvoja omiljena pesma na albumu?

Tamara: Najviše me voze nove pesme, u suštini, na ovom albumu su najkasnije nastale “Cvet“, koja je meni draga jer mi se sviđa balans uticaja istoka i zapada. S jedne strane je elektro pop dok je sa druge strane nešto što liči na našu izvornu muziku, pa me MKDSL zbog toga zeza, spojila si Depeche Mode i mladu Cecu. Zatim izvorna pesma “Šanko si Bonka zalibi“, iz Velikog Izvora između Zaječara i Negotina, to obožavam da pevam. Kad sam je snimila, bila mi je jako čudna, pošto mi je ostao njen originalni zvuk u glavi. Ona je jedna od pesama koja mene najviše pomeri. Baš me neka frka uhvatila kad je trebalo da je snimam. Nju sam inače prvu snimila. Dođem jednog dana i kažem danas ćemo da snimimo i onda opet ne mogu, sva se nešto uspaničim. MKDSL bi ponekad procenio da sam dobro iznela pesmu i da je to to, a to je obično znao tako što se naježi. Posle ove pesme sve je znatno išlo lakše, kao kad otvoriš čep flaše i onda samo sipaš.

BR: Kako sad gledaš na celokupan studijski rad i nastupe uživo?

Tamara: Studijski rad, s malo kraće vremenske distance kad sam pogledala, pomislila sam da bih mogla samo to da radim. To mi je bilo zabavno i lepo i dugo sam zamišljala taj period i jedva ga čekala. Nisam ipak mogla da zamislim da će sve trajati 10 dana od jutra do mraka. Snimanje je bilo jedan intenzivan period, a posle toga smo nastavili normalno da radimo na sređivanju snimaka. Zajedno smo radili produkciju MKDSL i ja i kroz ceo proces sam imala priliku da prođem, a on se prema meni postavio mentorski sa željom da ja jednog dana sve to sama naučim da radim. Što se lajva tiče, to je uvek isto, to ne možeš ni da objasniš koliko uživaš u tome i koliko ti znači što drugi ljudi uživaju u tome. Zanimljivo mi je da neki ljudi koji me od samog starta slušaju sada postaju i moji drugovi, između nas se zaista stvara neki vid zajedništva i drugarstva.

BR: Koliko će se nove stvari razlikovati od dosadašnjeg rada?

Tamara: Suštinski ne, ali će se možda razlikovati u formi. Nove stvari sam iskomponovala na Ipadu, ceo album sam takođe na Ipadu uradila i zanimljivo je da smo mnogo već snimljenih stvari odatle iskoristili za album. Od Ipada se ne odvajam i stalno mi je tu da mogu uvek da zabeležim nešto, kad god, bukvalno samo snimam teme. Razlika je što u nekim novim pesma više nemam elektronske bubnjeve, jer mi ni ritmovi nisu elektronski, tako da sam bila u mogućnosti samo da napravim osnove, a volela bih da ih čujem u izvedbi sa bendom.

BR: Šta misliš o digitalnoj distribuciji s obzirom da si se opredelila da tvoj album svima, pored fizičkog izdanja, bude dostupan besplatno preko Deezera?

Tamara: Mislim da je s tom digitalnom distribucijom ovde sve paradoksalno. Toliko je zaživela, a mi ovde imamo problem, jer ljudi nisu navikli na nju. Navikli su samo na Youtube. Tu dolazimo do problema, jer ljudi samo tako traže muziku. Ako nema na YT onda to praktično i ne postoji. S druge strane imamo Deezer koji je genijalan. Možeš da praviš plejliste i da sačuvaš favorite. Čak je lakši i za pretragu, jer kad ukucaš jedno ime odmah ti iskoče svi albumi, singlovi i sve, sve, sve. Ljudi ne znaju ništa o toj platformi pa često dobijam pitanja gde mogu da čujem muziku, pa mi stižu ponovo pitanja, ali zašto ovde mogu samo 30 sekundi da čujem. Onda ja moram svakome pojedinačno da objašnjavam da mora da se uloguje. Pa neću to se plaća, pa ne plaća se ništa onda moram svakome i to da kažem (smeh).

BR: Kako se osećaš sad kad imaš album ispred sebe?

Tamara: Osećam se kao da sam na početku (smeh). Kao da sam na nuli. Do sad sam bila u minusu (smeh). Šalim se. Nekako je dobar osećaj, znaš kao imaš i CD, ne samo digitalan format, dobro je da sam stigla da ugrabim taj format, dok još uvek postoji (smeh).

Ostavite komentar: