Sziget 2017: Ne manjka dobre muzike

Foto: László Mudra

Vreme brzo prolazi, već smo došli do polovine ovogodišnjeg izdanja Szigeta, koncerti se smenjuju kao na traci, a zabave ima na svakom ćošku. U narednim redovima čitaćete ko je sve briljirao na Mejn stejdžu, odnosno koji bend je održao najbolji nastup za sada.

Nakon “-1” dana, na red je došao i “nulti” dan, a tamo smo prvo posetili koncert Toma Odella. Engleski plavušan za klavirom, praćen (ako se ne varam) četvoročlanim bendom, predstavio je publici pesme sa svoja dva albuma “Long Way Down” i “Wrong Crowd”. Publiku su, naravno, mahom činile pripadnice lepšeg pola koje su burno reagovale na svaki potez ili obraćanje ovog kantautora. Koncert je održan po gotovo nepodnošljivom sunčanom danu pa mi taj “srceparajući” popić nije baš legao. Kako god, kada se pred kraj sa bine začula “Another Love” sva okupljena masa kolektivno je pala u trans i instantno se oraspoložila. Za samo finale odsvirana je “Magnetised“, za Odella, u vrlo žestokom maniru, pa su okupljeni zadovoljni napustili prostor ispred najveće festivalske bine.

Nastupu benda Biffy Clyro sam se veoma radovao, između ostalog zato što je jedan od retkih rok koncerata na ovogodišnjem programu glavne bine Szigeta, ove godine preplavljenog elektronikom, reperima i di-džejevima. Škotski trio predvođen gitaristom i glavnim vokalom Simonom Neilom (koji je Božo Vrećo look-alike) u prvom delu koncerta bili su neubedljivi i delovalo je kao da sve vreme sviraju jednu pesmu. Njihova previjanja na sceni su mi izgledala nekako usiljeno, veštački, i u jednom momentu sam osećao da će ovo biti pravo razočarenje. Međutim, u drugom delu, negde od numere “The Golden Rule” sa odličnog “Only Revolutions” albuma stvari su se itekako promenile nabolje, kao da je drugi bend stao na binu. Krenuli su da rešetaju rifovima, basista je najzad prestao da brine o svojoj frizuri, pa se u potpunosti posvetio rokanju, tako da smo do kraja dobili fantastičnu svirku. Iz keca u dvojku, što bi se reklo. Nekoliko pesama Neil je odsvirao na akustičnoj gitari, poput “God & Satan“, što je, takođe, veoma kvalitetno zvučalo, a za kraj su nas oduvali sa raspojasanom “Stingin’ Bell“.

Kada je u pitanju moj omiljeni A38 stejdž, tamo sam prisustvovao najboljem koncertu u dosadašnjem toku festivala. Londonski sastav The Vaccines je sve prisutne veoma nadahnutom i energičnom svirkom ostavio bez daha. Frontmen Justin Young obučen u dizelaškom stilu, sa polo majicom upasanom u adidas trendžu, bacakao se po čitavoj bini, ne štedeći se ni sekunde, dok su ga članovi benda pratili u stopu. Stajao sam pored grupe, kako je izgledao, njihovih najvernijih obožavalaca koji su svaku strofu i refren ispratili glasnim horskim pevanjem. I sam sam im se u par navrata pridružio, a najveći krici zadovoljstva usledili su nakon “Post Break Up Sex“, “Handsome“, “If You Wanna” i verovatno najvećeg hita “Nørgaard” odsviranog na samom kraju seta. Eh, kad se samo setim njihovog nastupa na Exitu, kada nas je bilo ne više od tri hiljade u publici. Izgleda da ti Evropljani umeju da prepoznaju bisere koji se nalaze pred njima.

Nisam stigao na sam početak koncerta PJ Harvey, ali s obzirom da je nastup gotovo identičan onom sa prošlogodišnjeg INmusica, gde sam je, takođe, gledao, nisam mnogo propustio. Scenski nastup ove multitalentovane umetnice uključuje deset iskusnih muzičara u orkestru koji “dišu kao jedan” i gde su greške, ako ih uopšte ima, potpuno neprimetne. Sama PJ Harvey čini četvoročlanu duvačku sekciju gde svira saksofon, a repertoar čine, uglavnom, numere sa najsvežijeg albuma “The Hope Six Demolition Project”. 47-godišnja kantautorka pleni svojom pojavom, svaki njen uzdah, korak, pogled je potpuno iskren, tako da brzinom svetlosti osvaja publiku koja kao da ne želi da se ovaj koncert ikada završi. Klimaks nastupa desio se kada su jedna za drugom odsvirane “50ft Queen“, “Down by the Water” i “To Bring You My Love“, vanvremenske teme iz zlatnog doba njene karijere, a nakon završne “River Anacostia” prisutni su gromoglasnim ovacijama ispratili bend, zadovoljni i srećni nakon sjajne svirke kojoj su prisustvovali.

Glavne zvezde sinoć su bili momci iz Lestera, Kasabian, koji su napredovali od prošle godine, kada su na istoj ovoj bini dobili raniji termin, nastupivši kao svojevrsna predgrupa planetarno popularnom Aviciiju. Ove godine sam na INmusicu imao već prilike da ih čujem uživo, a na koncertu u petak izveli su u mrvu isti zagrebački repertoar. Dakle, red najvećih hitova poput “Underdog“, “Shoot the Runner“, “Empire“, zatim red novih pesama “Comeback Kid“, “You’re In Love With The Psycho” koje nailaze na sve žešća odobravanja, da bi regularni deo koncerta završili sa “L.S.F. (Lost Souls Forever)“. Omladina u publici pravila je bezbroj šutki, viđeno je onoliko crowdsurfinga, a Sergio Pizzorno, vodeći gitarista Kasabiana, dodatno je rasplamsao strasti silaskom među prve redove dovodeći atmosferu do usijanja. Na bisu su odsvirane pesme, dodatno ispraćene odgovarajućim svetlosnim efektima, a završna “Fire” legla je kao kola posle pice brojnim ljubiteljima Premijer lige čija je nova sezona startovala juče. Neko je pogrešno obavestio članove benda da je njihov voljeni Lester Siti pobedio na otvaranju pa verujem da su se neprijatno iznenadili kada su saznali pravi rezultat.

Ostavite komentar: