Sziget 2017: Kraj festivala uz Interpol

Interpol / foto: arhiva

Završeno je jubilarno 25. izdanje Szigeta. Brojke kažu da je u proteklih sedam dana Ostrvom slobode prodefilovalo 452000 ljudi iz čitavog sveta koji su uživali u koncertima, predstavama, izložbama, performansima i svim ostalim muzičkim i vanmuzičkim aktivnostima kojima festival u mađarskoj prestonici obiluje. U narednim redovima moći ćete da čitate o nastupima koji su obeležili drugu polovinu najboljeg evropskog festivala.

Sudbina je htela da koncerti na Mejn stejdžu kojima sam se najviše radovao počnu u najranijem terminju od 16 časova. U nedelju, engleski sastav Metronomy, pošteno je rasplesao sve one koji su rešili da se đuskanjem i pevanjem hrabro suprotstave užasno sparnom vremenu. Zarazne pop melodije, plesni ritmovi, synthpop sa funk uplivima, pa vi pokušajte da stojite u mestu. Najviše pesama na repertoaru je sa prošlogodišnjeg albuma “Summer 08” koje ovog leta promovišu po Evropi, ali najveće ovacije usledile su nakon proverenih hitova “The Look” i “The Bay” sa njihovog najboljeg izdanja “The English Riviera”, ali i “Love Letters” sa istoimene ploče od pre tri godine.

Drugi bend čiji sam koncert sa nestrpljenjem iščekivao je The Kills. Američko-britanski duo, na bini dodatno pojačan sa još dva muzičara, održao je veoma kvalitetan nastup, ali kao i Metronomy, pred ne baš zavidnim brojem gledalaca. Iako je svirka bila odlična, nekako ne mogu da se otmem utisku da su The Kills ipak za manje klupske prostore, a ne ogromne festivalske pozornice. Alison Mosshart, ta r’n’r heroina, ludim pokretima na sceni i nesputanom energijom, osvojila je publiku odmah na početku, dok je James Hince rafalnom gitarskom paljbom, držao sve pod kontrolom. Njihovo međusobno razumevanje tokom koncerta, ta neka naelektrisana i napeta atmosfera koja vlada, pravi je zaštitni znak benda i glavni razlog, pretpostavljam, njihovog moćnog nastupa. Pored pesama sa najsvežijeg izdanja “Ash & Ice”, našlo se mesta i za stare favorite “Ura Fever” i “Black Balloon“, mada ostaje žal što nije odsvirana “No Wow”, stvar zbog koje sam i zavoleo ovaj bend.

Neočekivano dobar koncert, bar što se mene tiče, održao je mančesterski synthpop duo Hurts. Bend koji je bljesnuo hitom “Wonderful Life” je do kraja iste godine nestao iz mog radara, tako da nisam bio siguran ni da su još uvek aktivni. Međutim, u nedelju, na najvećoj festivalskoj bini pružili su sjajan šou, potpomognut izvanrednom scenografijom, još nekoliko muzičara i dva prateća vokala. Svi oni koji su očekivali nekakav ljigavi popić (među kojima sam i ja), Theo Hutchcraft i Adam Anderson su nas vrlo brzo razuverili iskrenim i srčanim performansom. Inače, posmatrajući ženski deo publike, od svih muških izvođača ovogodišnjeg Szigeta, Hutchcraft je odneo najviše simpatija, čemu je, između ostalog, doprinelo mnoštvo belih ruža koje je pevač podelio publici. Kao što već možete pretpostaviti, horski su otpevane najpoznatije stvari, a sve je kulminiralo sa već pomenutom “Wonderful Life” kada nije bilo osobe da nije vrištala “She says/Don’t let go!” i tako dalje.

White Lies, Two Door Cinema Club i Alt-J su imali dobro posećene i zapažene nastupe na Mejn stejdžu. Kao i u slučaju The Killsa, i muzika benda White Lies više odgovara klupskoj atmosferi, mada ih to nije sprečilo da nam pruže efektnu i kvalitetnu svirku. Za TDCC i Alt-j nastupe, veliku ulogu igraju svetlosni efekti, pa smo pored odlične muzike imali prilike da uživamo i u vizuelnom spektaklu.

Što se tiče A38 stejdža, festivalci su se najbolje provodili na nastupima bendova Crystal Fighters, novozelandski The Naked and Famous, kao i australijskog Jagwar Ma. Muzika sva tri benda umnogome se oslanja na klavijature i elektronske bitove, tako da ni ne čudi zašto su nakon upravo njihovih svirki bolovi u nogama najviše dolazili do izražaja. The Courteeners su se fantastičnim nastupom oprostili od svoji fanova, budući da će, prema rečima frontmena Liama Fraya, ovo biti poslednji koncert do daljnjeg. Najžešće šutke viđene su na svirci pank dinosaurusa Bad Religion koji su dokazali da još uvek nisu za staro gvožđe, za razliku od benda The Pretty Reckless, koji su delovali umorno i bez energije.

Kanadski kantautor Mac DeMarco sa svojim šestočlanim pratećim bendom predstavio je publici hvaljeno ovogodišnje izdanje “This Old Dog” čije su pesme nailazile na glasne uzdahe odobravanja, ali i starije stvari od kojih su najbolje prihvaćene “Freaking Out the Neighboorhood“, “Chambers of Reflection” i “Still Together” izvedene na samom kraju koncerta.

Poslednji koncert koji sam pogledao održali su članovi benda Interpol, na taj način nadoknađujući propušteno sa svirke u Beogradu, samo dva dana ranije. Kao što je poznato, njujorški sastav je na turneji povodom 15 godina od objavljivanja debi ploče “Turn On the Bright Lights” koji sviraju u celosti, plus još nekoliko numera sa preostalih izdanja. Kao i prethodna dva puta kad sam ih slušao, Interpol su uživo usvirani do savršenstva, ne postoje ni najmanje tehničke nepravilnosti, te na zamračenoj sceni deluju besprekorno i profesionalno. Publici naviknutoj na nepostojanje gotovo bilo kakve interakcije od strane benda nije smetalo da uživa do maksimuma u svirci, glasnim kricima odobravajući svaku narednu pesmu. U kolekciji minijaturnih remek-dela najbolje su zvučale “PDA“, “NYC” i “Leif Erikson“, ali i lični favoriti “Take You On a Cruise” i “Evil” kojom su okončali nastup.

I sam sam odlučio da to bude i moj poslednji koncert za ovogodišnje izdanje Szigeta, jer ne postoji mnogo lepših stvari od toga da festival napustite uz zvuke jedne od najboljih indie pesama u ovom veku.

Ostavite komentar: