Sting oduzeo dah u Kombank Areni

Sting / foto: Nemanja Đorđević

U nedelju uveče u Kombank Areni nastupio je sa svojim sinom, Joe Sumnerom, poznati britanski pevač Sting koji je kroz dva sata svirke pokazao neprevazđenost sopstvenog talenta u pravljenju fascinantnog spektakla. Autora ovog teksta je njegov glas je nostalgično katapultirao nazad u flashback, u klinca od šest, sedam godina – kada pojma nisam imao ni ko je on, niti koje to reči izgovara – ali znao sam da od njegovog glasa sav zadrhtim.

Pred pretrpanom, ozarenom i, od milja, radosnom publikom, naš Englez u Beogradu zapevao je, zasvirao je i zatalasao emocije beogradskog auditorijuma, koji je plakao, vrištao, pokušavao da dopre svojim telefonima do polubožanstva na bini, da ga zanavek zabeleži u svojoj arhivi, ode kući i taj snimak nikada više ne pogleda.

Međutim, ispunjen harizmatičnom kontrolom, nad više od deset hiljada ljudi, Sting je izašao sa svojim sinom, Joe Sumner, na binu i zapevušio, ostavljajući njemu da načetu salu dovede do stanja opsesivne žudnje za njegovim ocem.

Stingov potomak zasigurno ne pada daleko od klade, sto će jednog dana zasigurno, kada stari bude okačio mikrofon o kuku, odmeniti njegovu pojavu i tako nadomestiti božanstveni nedostatak njegovog prisustva. Glasom koji neodoljivo podseća na Stingov, sa malo više dubine, Joe Sumner otpevao je nekoliko svojih pesama poput “Looking for Me, Looking for You” i “Two Sisters” i na izuzetan način doveo publiku do smene generacija na bini koja je usledila nakon “Jellybean“.

Nakon 45 minuta, bivši frontmen pokojne grupe „The Police“, započinje sa „Sinchronity“, nastavlja sa „If I ever lose my faith in you“, da bi konačno došao do „Englishman in New York“, na koju su ljudi gotovo počeli da skreću sa uma. „Da li ti čuješ ovo, jebote, ah, koliko sam srećna, znači, ne verujem“, govorila je samo jedna od hipnotisanih devojaka, pored mene, koje su valjda od plavokose omađijanosti, koja je dopirala sa bine, vrištale od uzbuđenja.

Uprkos što je ova velegradska dvorana bila prepuna ljudskih obličja, nekako je, opet, bila približena fokusu večeri. I uprkos, što je na bini bila ličnost koja je videla sve i svja, koju bi trebalo da zaboli Kalemegdan za obične smrtnike prekoputa – jok, on je nekako, na jedan izuzetno upside-down način, približio publiku sebi, stoga se dobijao opijajući osećaj, da se ne nalaziš na koncertu jednog belosvestskog muzičara, već lokalnog mangupa sa, maltene, akustičnom gitarom, koji, bez imalo zastajkivanja, stida i premišljanja, šeretski se poigrava sa vratolomijama sopstvene gitare.

Budući, kako je vreme odmicalo, da je arena bila sve toplija, zagušljivija, ispunjena suznim očima, blistavim osmesima i dosadno upaljenim telefonima, negde na sredini, „Shape of My Heart“ je dovelo do tihog jecanja, obgrljenog đuskanja i monotonog check-inovanja, selfovanja i snimanja, po ko zna koji put, čoveka koji je došao u ovu sivu tačku Evrope, da nas obasja svojim remek delima.

U jednom trenutku, njegov sin je preuzeo kormilo kod pesme „Ashes to Ashes“, gde se odao nemi omaž pokojnom David Bowieu, na šta je njegov ćalac nastavio da baladira po „Walking on the Moon“ i „So Lonely“, da bi nakon toga došlo do vanvremenskog refrena iz „Desert Rose“, koji je magično eksplodirao širom uspaljenog prostora. Bila je tu i čuvena „Roxanne“ koja se mash-upovala sa „Ain’t no sunshine“, što je ličilo na jednu avanagardno čistu rock’n’roll aktivnost u XXI stoleću.

Elem, kroz dva bisa, gde je mogao lagano da bude i treći, naš rado viđen gost, omiljen u svakolikom narodu, odjavio je svoju – bogme, moram tako nazvati – svirketinu sa voajerskom „Every Breath You Take“ i setnom „Fragile“.

A onda, na kraju, dok smo išli do kola, uz drugaričin komentar da je ipak očekivala više, saznajemo da je Srbija izgubila u finalu od Slovenije u košarci. Ali, zato je Sting u Beogradu svakako uzeo zlato.

GALERIJA FOTOGRAFIJA

Ostavite komentar: