Šta muzičari slušaju: Žikica Milošević (Sputñik)

Foto: Miloš Ćirković

Lider novosadskog benda Sputñik, Žikica Milošević, izdvojio je čak petnaest albuma koji su uticali na njega i njegovo stvaralaštvo. Bend možete slušati uživo u subotu na glavnoj bini EXIT-a, kao i na manjoj Future Shock bini.

“Ja sam deo one grupe ljudi koja je mislila kao tinejdžeri da je svet počeo od panka i da se pre 1976. nije dešavalo ništa, tada su živeli neznabošci ili šta već. Posle sam počeo da upoznajem sjajne stvari iz pertpank perioda, ali svi albumi koji su me oblikovali su new-wave ili britpop ili nešto slično. Priznajem da ima ljudi sa širim interesima od mene, eto recimo tek nedavno sam preslušao “po službenoj dužnosti” albume Bowieja iz 70-ih, bez nekog efekta, a recimo stalno spominju da je St. Pepper izašao pre 50 godina, ali ja ga nisam preslušao. Moraću. Prilično je sve što ću napisati koherentno stilski. Od naše muzike, mogu svašta da izdvojim, ali ne cele albume, ali 10% muzike koju sam slušao je bila na neengleskim jezicima, pa je lista bez toga.”

THE JESUS AND MARY CHAIN – Psychocandy (1985)

Jedan od najbitnijih albuma u istoriji, osnovni album shoegazea. To je buka koja te hladi, veseo si, a istovremeno duboko depresivan. Sjajno je za žegu juna. Volim da radim trbušnjake uz ovo. Sam naziv je indikativan jer obično se zaljubiš u neku slatkicu koja je psihotična, pa se snađi. To kad pustiš negde u kafiću konobar počne da okreće dugmiće, misli da je neka distorzija zvučnika, hehe. To je način da depresivni ljudi budu srećni.

THE KILLERS – Hot Fuss (2004)

Već sam izgubio veru u muziku početkom 21. veka kad je krenuo talas bendova koji mi se jako svideo: Interpol, Franz Ferdinand, The Bravery… Ali su The Killers suštinski uticali da obnovim Sputnik. Stari Sputnik je zvučao više kao Interpol, a konačno se pojavio neko ko bi spojio indie rock i elektropop. To što su The Smiths mrzeli Duran Duran i Morrissey i Robert Smith ne mogu da se gledaju, to je njihov problem. Meni je savršeno što su Killersi privenčali sintisajzere i gitare, pa sam bio probuđen kad sam ovo čuo kao da mi je neko udario injekciju adrenalina.

THE SMITHS – The World Won’t Listen (1986)

Ovo je prva kaseta koja je kod nas izašla od The Smithsa, i preoblikovala je moj svet. Tad sam taman hteo da se pomaknem prema indie-rock zvuku kad ono, eto čoveka koji sme da kaže da je “unloveable” ili da bi obesio didžeja, a sve glasom bečkog dečaka. Kombinovao je neprilagođenost sa arogancijom, i tačno sam se našao u tome, a i sad se nalazim.

THE CURE – Disintegration (1989)

The Cure je generalno bend koji mi je promenio shvatanja i oblikovao me, pa neka bude ovaj album od njih. Uvek sam govorio da je neki veliki optimizam i borbenost naporna stvar, depresivna hladna voda na ovom albumu taman je što treba da predahneš od sveta.

DEPECHE MODE – Violator (1990)

Nisam najbolje shvatao seksualnost dok nisam čuo Depeche Mode, a naročito sam shvatio šta je želja da poljubiš neku devojku bez reči, uz pesmu “World in My Eyes”. Sve je savršeno, elegantno i seksi.

SUEDE – Coming Up (1996)

Suede su bili bend koji sam zavoleo na prvi pogled i slušanje. Melodije i stil, sve je bilo tu. Ali možda je treći album bio presudan. Kad je izašao The Beautiful Ones, bila je to Viva Zwei valjda, ja sam samo pogledao spot i rekao: wow, moram ja biti pevač nekog benda i ovako prići mikrofonu. Savršeni pop, sreća i tuga.

DURAN DURAN – Duran Duran (1980)

Kada sam video Simona Le Bona, odmah sam otrčao kod frizera kao malecak i tražio da mi naprave takvu frizuru. Brica je rekao da je to frizura od pre Drugog svetskog rata, otkud mi ta ideja. Jako sam bio srećan što je frizura pripadala prošlom vremenu, a muzika budućnosti. Samo sam želeo da ne gledam više oko sebe hipi frizure, ABBA i da ne slušam Stairway to Heaven i ostalo plakanje. Konkretna hladna, otuđena muzika, za osvešćenje, i tihi bes. I dalje se nosim mišlju da obradim Anyone Out There?

PLACEBO – Black Market Music (1998)

Volim kad neko, kao Smashing Pumpkins ili Placebo, sviraju tako da je supermelodično, a ne znaš je ili tužno ili veselo, i kad peva, a da ne znaš da li plače od tuge ili je besan da bi sve pobio. Idealno za hodanje kroz grad sa slušalicama.

SPANDAU BALLET – Journeys to Glory (1981)

To cut the long story short je bio jedan od retkih spotova koje su puštali na 3K kad sam ja uopšte počinjao da slušam muziku. To je pravi raskid sa 70-ima koji je bio neophodan. Izgledali su u spotu kao da su 1911. krenuli u lov na lisice a posle na čaj. Muzika bez rastezanja. Za razbuđivanje i promišljanje, gde si došao, odakle si pošao, kuda dalje? Čist egzistencijalizam.

THE SISTERS OF MERCY – Floodland (1988)

Nema pravog darkera, ili kao što se danas kaže gotičara, a da nije bio zaljubljen u Sisterse i Patriciju Morrison. Kao da si u pustinji života punoj sunca naišao na mračnu pećinu sa prijatno hladnom vodom.

RIDE – Nowhere (1990)

Ride su se ove godine vratili novim albumom, i sjajan je, ali ja izdvajam shogaze klasik Nowhere. Njega izdvajam kao reprezenta cele ere gde su bili i The House of Love, i The Stone Roses, i Nirvana, i Pearl Jam, i Pale Saints. Ja sam jednostavno voleo plačljivu priču momaka iz Oksforda. To što se posle, kao neka naša omanja stranka, kolektivno učlanili u Oasis i Beady Eye, govori da su i Gallagheri znali šta rade.

LADYTRON – Light And Magic

Jedan od najvećih britanskih bendova 21. veka, kojeg Britanci ne razumeju. Čista elektronika, šetaš gradom, sve je hladno i otuđeno, kao i što jeste, nema lažnog veselja. Osobito mi je drago što Mira neke pesme peva na bugarskom, koji mi je jedan od jezika kuće, da ne kažem maternji. Đuskanje sa zebnjom u duši i suzama u očima.

OASIS – What’s the Story, Morning Glory? (1995)

Rokenrol i pop u svojoj esenciji, drsko i ulično kredibilno. Melodija je najvažnija u muzici, a Gallagher to zna. Za svaku situaciju, za čekanje busa, šetnju, grad, kafić. Da se budiš uz Morning Glory i da chillaš, što kažu zagrebački bilbordi, u popodne na suncu na plaži uz Don’t Look Back in Anger.

FRANZ FERNDINAND – Franz Ferdinand (2004)

Evo još jednog spasioca iz 2004. Super spotovi, ruska avangarda. Muzika koja je reska i otresita. Kada sam gledao šta se sluša 2002. godine i ko su Exit hedlajneri sa najglupljom elektronikom, mislio sam da ću se ugušiti u živom blatu, a onda su došli Editors, Interpol, FF. Fala im.

MAZZY STAR – Among My Swan (1996)

Bez dream popa nema priče, i za kraj, lepša polovina William Reida iz The Jesus and Mary Chain, pevačica mišjeg glasa Hope Sandoval. JAMC i Mazzy su mi kao jin i jang, muški i ženski princip koji su nerazdvojni. Nešto najromantičnije ikada. Ne znam da li je jedna konkretna pesma izmamila više mojih suza od Flowers in December.

Ostavite komentar: