Šta muzičari slušaju: Vuk Kazimirović (Seljačka Buna, Revolt X, Svartgren)

Seljačka Buna, Revolt X i Svartgren su poslednjih godina postali neodvojivi deo domaće rok i metal scene, a gitarista Vuk Kazimirović je i više nego aktivan član svih ovih sastava. Za ovu priliku je izdvojio nekoliko albuma koji opisuju bar deo spektra, jednu od mnogih dimenzija njegovog muzičkog senzibiliteta.

Machine Head – The Burning Red (1999)

Bend oko čijeg zvuka sam dobrim delom formirao svoj. Iako je „Davidian“ pesma koju su me najčešće mogli čuti kako sviram po tonskim probama dok nameštam zvuk, ovo je prvi MH album koji sam imao prilike da čujem i kao takav mi se usadio u podsvest kao omiljeni. Pritom je došao u momentu kada sam ulazio u nu metal fazu i bolje mi je legao kao celina u odnosu na dva prethodnika jer se nije striktno držao određene forme, toliko voljene od strane „true“ metalaca… A opet, thrash metala nikad dosta, tako da je to bio jedan izuzentno ineteresantan bućkuriš sa fenomenalnom obradom (koju neki moji drugari i dan danas spore i nazivaju lošom – smeh) pred kraj albuma. Ne treba zaboraviti da su se tu nalazile pesme koje su bile vrlo bitni šrafovi u live setlistama do pojave „Through The Ashes Of Empires“ i ostalih naslednika i to ne bez razloga. Građenje atmosfere pred onu eksploziju (i šutku, ako bi u pitanju bio živ nastup) me je retko gde u toj meri podizalo poput onih iz „The Blood, The Sweat, The Tears“, „Exhale The Vile“ ili „From This Day“. Da bi pokazali da ne umeju samo da presviravaju tuđe mekše stvari, album zatvaraju istoimenom pesmom (čiju uvodnu deonicu sviram kada hćcu da istestiram clean zvuk na svirkama – smeh), a koja je možda i uvod u još blaži zvuk koji su počeli da gaje na kasnijim albumima, iako je ovaj solidno mekši od „The More Things Change“ i „Burn My Eyes“.

Korn – Issues (1999)

Nu metal je, barem ranije, bio definisan kao neka vrsta popa i repa na steroidima, primarno zbog, pogodićete, REPOVANJA koje se ozbiljno zalaufalo devedesetih, a popa, jer „trve“ metalci nisu priznavali pesme bez solaža, a i tu je nešto zvučalo raštimovano, težina se postizala debljim žicama i efektima, a ne umećem itd. Kao što smo videli da su postojali emo, metalcore, deathcore, djent, hipster i ostali novi pokreti u muzici – tako je postojao i nu metal. Samo što je rok trajanja nu metala bio malo duži. Ako ćemo realno, thrash metal je imao zlatan period od nekih 12-13 godina, a nu metal desetak. Sve ostalo što je dolazilo iza je gorelo sve kraće i kraće… I tako sam bio nu metalac. Šljampave pantalone koje su stalno visile bliže kolenima nego krstima, pa nismo mogli da trčimo, široke majice, nakit, dredovi… jesmo izgledali pomalo kao crnci i da smo bili u Americi, zvali bi nas „wiggerima“. Ali – nateraše me da probam da sviram sedmožičanu gitaru, efekte. Oplemenili su moje sviranje na sebi svojstven način. Što se pesama sa ovog albuma tiče – puste „Somebody Someone“ ili „Falling Away From Me“u KST-u i ljudi polude. „Make Me Bad“ ili „Wake Up“, UF! Ako pored toga što su bili pioniri određenog zvuka dodamo i to da su glavni „krivci“ za strašan napredak u produkciji – Korn su u mojim očima i dan danas respektabilan bend kome naprosto nema šta da se zameri, a ovim albumom su samo pokazali da su učili iz prethodnih i usavršavali sebe jer je isti zvučao poprilično bolje od prethodnika, sa kompletnijim pesmama.

Paradise Lost – Believe In Nothing (2001)

Ovo ili neki Type O Negative – pitanje je sad. Paradise Lost mi je bliži srcu, jer zvuče malo prijemčivije mejnstrimu, bilo ranim radovima (death metal), nekom srednjom fazom (doom, punokrvni ili razblaženi gothic) ili ponovnim povratkom korenima. Ne znam da li sam za jedan njihov album ikada rekao da mi se ne dopada. Gledajući o kojim bendovima sam pisao do sada, potrošio sam svoja TOP 3. Ako pogledam iz kojih su godina dva prethodno opisana albuma, trebalo bi da mi „Host“ bude omiljeni PL, ali to nije slučaj, jer, koliko god voleo malo sporiju i depresivniju varijantu, ovaj album šamara vrlo prijemčivim, a opet emotivnim pesmama. Neke životne okolnosti od pre 6-7 godina su me, inače, vratile na slušanje ovog albuma koji je bio nepravedno zapostavljen, iako znan, jer sam u mlađim danima bio malo ekstremnijeg ukusa, pa sam uvek birao „Draconian Times“ ili „Gothic“, jer su bili grublji. Voziš se prevozom na posao koji mrziš, u gradu koji je siv oko 220 dana u godini, a nisi u zemlji čiji jezik najbolje govoriš, među drugarima, na probama, u parkićima, kafanama, svirkama. U slušalicama „World Pretending“ Nihilizam i depresija, a zapakovano u malo šareniji papir.

U suštini, ne bih ni mogao da pišem o nekim pesmama koje se ističu, jer je album pogodio moje stanje svesti iz tog perioda i mogu samo da kažem da od prvog do poslednjeg takta ne postoji loš ili dosadan momenat. Paradise Lost je, u ovom momentu, moj omiljeni ekstremniji bend.

The Birthday Massacre – Walking With Strangers (2007)

Ovo je bend o kome se ne zna bog zna koliko, lično poznajem možda još dve osobe koje su uopšte čule za njega. Na tragu nemačkog new wavea, nu metala, japanizma i gotičarenja po KST-u (na koje sam svojevremeno sa drugarima išao obučen u havajske košulje, pa smo bili otpadnici kod otpadnika – protohipsteraj, šta li…). Meni se dopala njihova obrada „Neverending Story“, pesme koja je bila u istoimenom filmu, lošija u originalu nego u izvedbi TBM. A onda se ispostavilo da imaju i neke svoje pesme. Dobre pesme. „Looking Glass“, na primer. U kombinaciji sa jasnim vizuelnim identitetom i sjajnim spotom me je naterala da se malo više zainteresujem za stvari kojima nisam nužno okružen ili onima koje sam malo skrajnuo zarad drugih. Šteta što bend nije ni petoligaš na svetskoj sceni, jer ima sve što je potrebno da se traži mrak u nekom klubu ili pale sveće u sobi dok se tela bez strija, sala i uraslih dlaka spajaju u jedno.

The Crown – Crowned In Terror (2001)

Ako sam uz Slayer trenirao trzanje desnom rukom, od ovog benda sam naučio da „denfujem“ . Pesma „World Below“ je bila sjajan način da shvatim koliko je ono brzo i oštro thrashersko denfovanje bez „muda“ i da je jedini pravi put death metal. Dubina, trajanje, težina. Savršen spoj brutalnih gitara i melodija. Dodajmo Tomasa Lindberga i imamo moj omiljeni švedski death metal album ikada iako su u konkurenciji uvek bili albumi bendova poput In Flames, Soilwork, Hypocrisy, At The Gates i Dissection. „Drugged Unholy“ je moja neprežaljena pesma za obradu, ali poznajem možda dvojicu bubnjara koji bi to mogli da odsviraju, a ljudi su zauzeti.

Air – Moon Safari (1998)

Ponovni osvrt na ovu listu pokazuje da živim u nekoj tihoj patnji za periodom kada sam imao između trinaest i sedamnaest godina, uz izuzetak (na listi, je li). Jedan od onih prostačkih izraza koje će nas uvek učiti ujaci, kumovi, stričevi, bivši šmekeri i lokalni džiberi ispred zadruga je „gaćeskidajuća muzika.“ Kako drugačije ovo definisati? Ceo ovaj album u meni budi onaj golicavi osećaj u stomaku, nestrpljenje, strepnju, želju za novim, neistraženim. Skidanje mraka. Sa druge strane, noćna vožnja – svojevrsno skidanje mraka. Pritom je „All I Need“ jedna od onih pesama koje su se nalazile po reklamama i špicama i uvek me je asocirala na neku toplu, ušuškanu sobu dok je napolju žuto svetlo i pada sneg. Možda je to samo do mene, ali ću da prošvercujem još dve pesme koje kod mene bude slične emocije, a to su „Viva Voce – Lesson Number 1“ i „Digitalism – Zdarlight“, pa procenite da li su punjene sličnim emotivnim nabojem.

Fair To Midland – Fables From A Mayfly (2007)

Zlobnici bi rekli da je to neki pokušaj povratka nu metala na mala vrata, ali je u pitanju poprilično interesantan alt rock bend koji je, po svemu sudeći, odsvirao svoju labudovu pesmu (ili onu tzv. „vodenog cveta“), što je šteta. Ljubitelj sam jake emocije u pesmama, ali ne one histerične, nepotrebne, destruktivne. Na ovom albumu se jasno oseti da iza kiše i oblaka ide sunce, što nudi svojevrsnu utehu u momentima kada u životu nije svejedno. Ovo pišem iz perspektive nekog ko je uvek slušao samu muziku, melodiju, bez obraćanja pažnje na tekstove, tako da sam možda i promašio emociju koju je bend želeo da prenese na mene, ali ako bih Paradise Lost mogao da gurnem u neki mol, očajanje, ovo bi bio dur, veselje i ne mogu a da ne mislim drugačije. Nijedna pesma nije višak, nijedan momenat nije suvišan.

Ostavite komentar: