Šta muzičari slušaju: Vladimir Krakov (Presing/Xanax)

Presing

Vladimir Krakov, gitarista bendova Presing i Xanax, takođe i književnik sa dva romana iza sebe, piše za Balkanrock o svojim omiljenim albumima.

Prvi album koji sam sam kupio, i to u 3. razredu osnovne škole bio je AC/DC „If you want blood, you’ve got it“. Već u 4. razredu sam poskidao sve rifove i sve solaže Angusa Younga sa te ploče. Ubrzo sam otkrio da svi stariji dečaci iz moje škole slušaju nešto što se zove pank.

Čudnim sticajem okolnosti, iako je celo društvo iz škole uključujući i mene slušalo pank i novi talas, do mene je u 6. razredu dopro Led Zeppelin III i omađijao me, a za njim i IV, pa Presence i svi ostali albumi tog benda iz kolekcije jednog komšije. To se smatralo za vrlo „uncool“ u mojoj ekipi, slušaš to i niko neće da se druži s tobom, ali preko toga mi se pod kožu uvukao bluz. Led Zeppelin sam namerno prestao da slušam negde sa 22, shvativši da je to strahovito jak muzički idiom koji se uvlači u sve što sviram, i da moram da napravim distancu u odnosu na taj izraz. Bluz sam veoma intenzivno slušao i proučio, obožavao sam Rosewelta Sykesa, Sonny Boy Williamsona JR-a, Muddy Watersa, celi taj serijal „Blues Roots“ Chess Records/PGP RTB sam gutao… a onda sam i od toga napravio odmak, da bih mogao da napredujem harmonski, jer bluz ima strahovito snažan emotivni izraz i groove, ali je ipak harmonski skučen idiom: pentatonika, kvintni krug, i to je otprilike sve.

Album koji mi je potpuno promenio život i otvorio celi novi harmonski kosmos bio je Cocteau Twins „Victorialand“. Nisam mogao da verujem da postoji nešto tako uzvišeno, neverovatno maštovito, osećam da je izašlo iz novog talasa i ostalo u rok idiomu iako se opasno približilo klasičnoj operi, koju nikada nisam zavoleo. I svi drugi albumi Cocteau Twins i This Mortal Coil ostali su jako važni za mene, a sa njima su u paketu došli i Tim Buckley, Alex Chillton, Big Star, za njima logično i The Byrds…

Ne mogu da zaobiđem klasičnu muziku, koju sam uglavnom sam otkrivao i kupovao: Betovenova 7. simfonija, Mendelsonov violinski koncert u e-molu, Bahovi Brandenburški koncerti, Debisi, Prokofjev… To su bila uglavnom ruska izdanja, „Melodija“, jeftine i jako kvalitetne ploče, kupovao sam po desetak odjednom. Puno toga sam skidao na gitari, počevši od Mendelsonovog violinskog koncerta; znao sam note, ali ih je bilo teško i skupo nabaviti, pustim ploču i skidam. Na taj način sam puno toga naučio o kompoziciji.

Sledeća ploča koja mi je promenila život i način slušanja i sviranja muzike je Sly and the Family Stone „Fresh“. Kiza Radović me je zarazio time ubrzo nakon osnivanja Presinga. Kiza je bio pravi apostol crne muzike među beogradskim bendovima naše generacije, od njega smo svi uzeli pelcer, počevši od Plejboja, Kiza je bio njihov guru. Sećam se kad sam prvi put čuo „In Time“ sa tog albuma, puštao sam tu pesmu 30 puta uzastopce da bih skapirao o čemu se tu zapravo radi, kako je moguće da nešto sa tako nelogičnom strukturom funkcioniše kao pesma i štaviše zvuči kao kraj muzike. Kad mi nešto nije jasno, pokušam to da skinem, tako sam i shvatio kakav je to gruv, koji dopušta toliku slobodu. Posle sam saznao da je Miles Davis izjavio da je to za njega najbolja pesma 20. veka. Nimalo slučajno.

Stevie Wonder „Talking Book“… šta mi je tek ta ploča uradila. Pored neverovatne životne radosti kojom odiše, tu sam otkrio da postoje prekomerne lestvice i da ne mora baš sve da se razreši logično… kao što ne mora u svakoj priči princeza da se uda za princa i da ostanu da žive zauvek srećno. Stivijeve pesme imaju srećan kraj, ali su veoma začudne, i opet, tako pokreću svaki deo tela da igra.

Ponovo sam morao da napravim odmak, osetivši da mi funky&soul idiom okupira svaku notu koju odsviram. Najbolji “protivotrov” u tom trenutku, kada sam imao možda 23-24 bio je konglomerat Iggy Pop “Lust for Life” + Pavement “Crooked Rain, Crooked Rain” + Smashing Pumpkins “Siamese Dream”. Te tri strahovito snažne ploče vratile su rokenrol na velika vrata u moj život.
Ipak, ubrzo sam odlepio na Jaco Pastoriusa, sve što je radio, a naročito tri albuma koje je objavio sa Joni Mitchel: “Hejira”, “Don Juan’s Reckless Daughter” i “Mingus”… zbog poslednjeg sam, uskoro, zavoleo Mingusov album “East Coasting”, a zbog njega sam zavoleo Coltranea…

Niz je neprekinut, svakih nekoliko meseci otkrivam nove albume koji postaju moja nova “zaraza”… poslednjih par meseci to je album kanadskog benda Souljazz Orchestra “Freedom no go die” (2011). Videćemo šta će biti sledeće.

Ostavite komentar: