Šta muzičari slušaju – Thorbjörn Englund (ex-Sabaton, Thobbe Englund)

 

Thorbjörn Englund – Thobbe, metal fanovima sa ovih prostora najpoznatiji je kao nekadašnji gitarista švedskih metal ratnika Sabaton, sa kojima je snimio dva albuma („Heroes“ i „The Last Stand“) i koje je odlučio da napusti u avgustu prošle godine i posveti se solo karijeri. Za razliku od brojnih muzičara koji pokušaju da urade isto, pa potom rapidno nestanu sa scene, Thobbe se, naprotiv, i dalje održava na „površini“. Maksimalno se angažovao oko svoje grupe sa kojom svira stilski drugačiju muziku nego što je bio slučaj sa Sabatonom, snima spotove, neprestano komponuje nove pesme, a ove godine je čak nastupao i na matičnom festivalu nekadašnjeg mu benda, Sabaton Open Air u Falunu. Trenutno radi na materijalu i produkciji sledećeg izdanja i, kako kaže, poslednjih par meseci su bili iscrpljujući za njega, ali nema u planu to da promeni dok sve ne bude kako je zamislio. Ono što ima u planu je da uskoro ponovo dođe u Srbiju, ovaj put sa svojim sastavom, a dotad naši čitaoci mogu da se upute u to koji albumi su najviše uticali na njega i formirali ga kao muzičara kakav je danas.

1. Guns N’ Roses – Appetite For Destruction (1987)

Kad sam imao oko 9 godina, moj tata i ja smo otišli u lokalnu muzičku prodavnicu. Uštedeo sam dovoljno novca da kupim sebi ploču i misija mi je bila da uzmem nešto što je zaista dobro. Metal, naravno. Sećam se kad sam video omot… Koliko brutalno i opasno je izgledao. I onda (gledao sam samo spot za pesmu “Paradise City” na MTV-u) kad sam konačno stigao kući i pritisnuo play, bio sam u potpunosti hipnotisan sa najkul albumom koji sam ikada čuo. I do današnjeg dana, on ima sve što treba i to zaista mislim – poseduje sve što biste poželeli od dobrog metal-rock izdanja. Obilje energije, muzikalnosti, besa, tuge, virtuoznosti… sve je tu.

2. Yngwie J. Malmsteen – Rising Force (1984)

Kada sam trampio jedan bezveze album sa prijateljem za ovaj, ja NISAM znao da će baš on da promeni moj život. Bukvalno. Da nisam došao u dodir sa ovim delom kao dete, nikad se ne bih zainteresovao za gitaru i razvio toliku strast prema njoj. Tako jasno se sećam kako sam uživao tonući u prizore klasike koje je Malmsteen “naslikao” svojim Stratocasterom. Toliko iskreno i posvećeno da je u isto vreme bilo ludo. Ipak, trebalo mi je vremena da shvatim kako se takve stvari postižu gitarom. Kada sam pozajmio Malmsteenov prvi video sa instrukcijama, bio sam u potpunosti “oduvan” – i to bi bilo to. Od tog trenutka znao sam šta treba da radim. Počeo sam da vežbam osam sati svakog dana, sa stopostotnom disciplinom i jednim ciljem – da postanem virtuoz na gitari. Moj san se i ostvario pošto sam imao nebrojene turneje po svetu iznova i iznova – sa mojim najiskrenijim i najboljim prijateljem. Mojom gitarom. I bez ovog albuma ne bih sad uopšte bio ovde gde jesam i pričao sa tobom.

3. Judas Priest – British Steel (1980)

Reči ne mogu opisati moja osećanja prema ovom albumu. Nikad ne mogu da se umorim od njega. U mojim tinejdžerskim godinama usmerio sam se ka NWOBHM (New wave of British heavy metal) pravcu sa bendovima kao što su Iron Maiden, Saxon i Judas Priest. Kad sam prvi put čuo British Steel, imao sam možda 13 godina i već u to vreme album se nekako smatrao “starim”. Ali čoveče, pesme kao ”Grinder”, ”You Don’t Have To Be Old To Be Wise”, ”Metal Gods” itd. postale su veliki deo mog muzičkog “rečnika” pošto sam ih svirao iznova i iznova godinama. Ima nešto drevno i energično u muzici Judas Priesta što me dodirne, “dobije” svaki put.

4. Iron Maiden – Seventh Son Of A Seventh Son (1988)

Sad, kad sam ovaj album čuo prvi put, nikad pre toga nisam čuo Maidene. Znao sam ko su, čitao o njima, ali bilo je nešto mnogo zlo i strašno u vezi Eddieja na svakom omotu pa sam pomislio da to može biti previše za mene. Sve dok nisam posetio svog dobrog prijatelja čiji stariji brat je tad doneo kući baš taj album. Nisam mogao da poverujem u to šta sam čuo. Melodije, mistika, koncept, da ne pričam o omotu. Sve to u kombinaciji samo me je povuklo sa sobom u prizore oslikane od strane Dereka Riggsa. Bio sam u stanju da izučavam svaki detalj satima i da se prepuštam sanjarenju uz priču koju nosi Seventh One. Još uvek čuvam sve tekstove u srcu i, po mom mišljenju, to je apsolutno najbolje izdanje Iron Maidena ikad. Verujte mi da u 2013. kad smo išli na turneju zajedno (kad sam još svirao u Sabatonu) i kad su oni svako veče izvodili pesme sa njega, sa binom nameštenom u istom maniru kao taj omot, to je bila prava magija čuti i videti.

5. Manowar – Kings Of Metal (1988)

Otkrivanje ovog albuma je bio doživljaj sličan onom koji mi se desio sa Seventh Son Of A Seventh Son. Našao sam sebe na putu ka zemlji tamnica i zmajeva slušajući Kings Of Metal. Moć koju on nosi je bila neverovatna i nosila je sa sobom onaj čudan “veće-od-života” osećaj. I dalje ga nosi. Retko slušam muziku sada pošto sam isuviše zauzet stvaranjem sopstvene i moje uši i glava postaju umorni od duple pedale na bubnjevima i distorziranih gitara – ali kad pustim ovaj album, prigušim svetla, otvorim pivo, opustim se… to je čist heavy metal u punom sjaju i moći. Evo i zanimljiva činjenica: imao sam čak priliku da sviram sa Manowarom, sa svega 19 godina, u mom rodnom gradu… mogu vam reći da je to bilo nerealno iskustvo. Srećom znao sam sve pesme, pa smo se strava proveli svirajući. Pivo, glasan metal i gitare. Šta više možeš poželeti? :)

Ostavite komentar: