Šta muzičari slušaju: Stefan Šijaković Šiki (Phobos)

stefan-phobosPhobos je pretrpeo neke od promena u sastavu, ali nastavlja sa brojnim planovima za dalje nastupe i pisanjem nove muzike. U tom smislu smo u pauzi “na’vatali” frontmena Stefana Šijakovića Šikija koji je bio više nego rad da podeli svoja muzička interesovanja sa nama.

“Oduvek sam oprezno pristupao muzici. Kad to kažem, ne mislim na silovite promene ispod kože i mesa do kojih ona dovodi već na izbor bendova (albuma) kojima dopuštam ulazak u svoj život. Kao neko ko ne vidi preveliku vrednost u digitalnom formatu i slabo zloupotrebljava beskonačnost interneta u svrhu sakupljanja muzike, temeljno proučavam izvođača ili bend pre nego što ga ‘pozovem na ples’ i time ga uvrstim u svoje neuredne muzičke foldere.”

“Podeliću izabranike moje arhive na 2 grupe: albume kojima se redovno vraćam i albume koji mi se od skoro redovno vrte po raznoraznim plejerima.”

Lični evergreeni:

Deftones – Adrenaline (Maveric Records, 1995)

Prvi album mog možda i omiljenog benda. Slušajući njega sam naučio da metal može (a i mora) da pokriva čitav dijapazon emocija, a da pritom ni u jednom trenutku ne izgubi svoju suštinsku iskrenost. Garažni zvuk, fanatična dinamika i meni nostalgičan spoj napucalog betona i romantičarskog naboja. Početak karijere benda sa jednom od zdravijih progresa u muzičkoj industriji.

The Cure – Wild Mood Swings (Fiction Records, 1996)

Ovaj album savršeno ide uz istoimeno (ne)raspoloženje. U beskrajno tužnim klackanjima u gradskom prevozu na putu do svoje gimnazije, činilo mi se kao da Robert Smith sedi baš pored mene i pevuši mi na uvce. Tužne pesme uz koje ćete se keziti od uva do uva, a srećne uz koje bi najradije zaplakali. Dakle – Use With Caution. Citiraću jedan famozni beogradski grafit koji kaže ’’I post-pankeri su pankeri’’ – nikada se neću složiti sa tom idejom.

La Dispute – Somewhere at the Bottom of the River Between Vega and Altair (No Sleep Records, 2008)

Svi su u svom životu imali neku tinejdž dramu, te što zbog neke devojke, te zbog škole, varijacije na temu su razne. Ja to nisam imao, ja sam imao La Dispute. Ovaj album predstavlja jedno vrlo elokventno putovanje kroz sve i svašta, kako tekstualno tako i muzički. Hardkor, bluz, rok, al da se ne bih dalje bavio vražjim poslom žanrovanja, poslušajte pa ćete i sami čuti. Iako je moja okolina imala jako skeptičan stav prema vokalnoj izvedbi pevača Jordana, ja sam je doživljavao kao produženu ruku ovog benda koja me je duboko uvlačila u njihov duševni mulj.

Gojira – From Mars to Sirius (Prosthetic Records, 2005)

Sledeći metal bend koji bude uspeo da uvede slušaoca u album kao Gojira sa prvom pesmom (rifom) “Ocean Planet” će takođe i javno morati da prizna prodaju svojih duša Nečastivom. Gojira je švedski sto za svakog ljubitelja metala. Putanja između svesti jednog čoveka i svesti jednog Pastira Mora nikada nije bila kraća.

Trenutno najviše slušam:

Love and Death – Between Here & Lost (Tooth and Nail Records, 2013)

Dugi niz godina sam oplakivao Headov odlazak iz Korna. Dugi niz godina sam oplakivao i sam Korn, čiji je opus bio i ostao soundtrack moje rane adolescencije. Ali onda sam poslušao ovaj album. Head jeste izašao iz Korna, ali Korn nije izašao iz njega. Večno dete “Kukuruza”, sa ovih 11 pesama može da održi lekciju svojim dugogodišnjim kolegama kako se to zapravo radi. Jedino što možda fali je Fieldyev zvuk basa, ali to je jedno veliko Možda.

Rosetta – The Anaesthete (Self released, 2013)

Post-metal. Da, zvuči kao neka ružna reč ali ja nisam bio kum na tom krštenju. Čak i pri korišćenju tako precizne terminologije pri opisivanju struje kojoj ovaj bend pripada, moram napomenuti da čak i tu oni zaslužuju svoj zasebni planetarni sistem. Ovaj album me istog trenutka odvede na neki kolosalni rt koji u jednom trenutku vodi rat a u drugom već ljubav sa besnim morskim talasima. Postavlja se sledeće pitanje – da li su post-metalci zapravo metalci?

Tesseract – Consealing Fate EP (Century Media, 2010)

Ovaj album me je stavio na strahovite muke – koliko god da ga slušam on ne odustaje od svoje namere da me od prve do poslednje note drži u eteričnom transu. Često mi se dešava da nakon navršenih 28 minuta, koliko ovaj album i traje, on krene ispočetka, a da ja to ni ne primetim. Valjda nesvesno to i želim, ne znam. Pevač Daniel Tompkins, koji nakon ovog albuma odlazi iz benda, apsolutni je mag svog zanata i verujem da je u stanju svojim glasom milione baci na kolena. Nažalost, njegovo odsustvo iz benda je gnusno ubilo moje interesovanje za dalji rad Tesseracta, iako verujem da njegovi naslednici na mestu vokala izvanredno rade svoj posao.

Ostavite komentar: