Šta muzičari slušaju: Snowy Shaw (ex-King Diamond, ex-Dimmu Borgir)

Snowy Shaw
Legendarna ličnost u metal krugovima, Snowy Shaw, kojega mnogim ljubiteljima ovog žanra nije potrebno posebno predstavljati, budući da je ovaj multi-instrumentalista svoj status stekao svirajući u kultnim bendovima kao što su King Diamond, Mercyful Fate, Therion, Dimmu Borgir, Memento Mori, a koji već godinama gradi i svoju solo karijeru, odlučio je da izdvoji pet ključnih albuma koji su izvršili najveći uticaj na njega i njegovo stvaralaštvo i definisali mu muzički ukus.

KISS – Destroyer (1976)

Ovo je jedan od onih pre / posle trenutaka, koji mi je zauvek promenio život. Kao klinac koji je bio veliki ljubitelj horora i stripova o superherojima, svake nedelje sam visio u prodavnici balaveći za svim kul stvarima koje nisam mogao da priuštim. Tamo si imao Marvelove i EC stripove, Captain America postere i sve moguće zanimacije. Jednog dana sam ugledao sliku na kojoj su se nalazila četiri super čudovišta pretećeg izgleda i stvarno nisam mogao da protumačim šta je to bilo. Izgledala je kao nekakav kalendar, ali se nalazila na muzičkoj ploči. Koji god da je to đavo bio, znao sam da moram da je imam. Kada sam skupio novac za ploču i uključio gramofon, život mi se promenio u sekundi. Svi zvuci teških gitara i vrištećih vokala pomešani sa zvucima automobila koji se sudaraju i dece koja plaču u ovoj fenomenlnoj kinematografskoj produkciji su mi otkrili jedan sasvim novi svet; gotovo kao da je to bio soundtrack za film koji se odigravao u mojoj glavi. Sledećeg meseca će biti 40. godišnjica od izdavanja “Destroyera”, ali ta ploča mi je i dalje etalon spram kojeg merim sve ostalo.

Manowar – Into Glory Ride (1983)

Može se reći da je, po mom mišljenju, Manowar ’80ih bio ono što je KISS bio ‘70-ih, a konkretno ovo remek delo bilo je njihov vrhunac, ako mene pitate (zajedno sa “Hail to England”, pretpostavljam). Ovaj album je zaista postao moja Biblija dok sam bio tinejdžer. Budući da su bili toliko protiv svih ustaljenih tokova sa svojim motom: „Smrt lažnom metalu!“, odmah su mi prirasli za srce, jer je u to vreme, do sredine osamdesetih, scena postajala sve više i više komercijalizovana, amerikanizovana i orijentisana ka lošim MTV „hair metal“ bendovima. Naravno, osim toga, Eric Adams je u tom trenutku bio prokleto najbolji pevač na planeti Zemlji.

AC/DC – Dirty Deeds Done Dirt Cheap (1976)

Moj prvi i još uvek omiljeni susret sa AC/DC-jem. Tokom 1979., moj tata mi je dao neoznačenu kasetu koju je pronašao. Nisam imao predstavu ko je to, ali sviđalo mi se što je zvučalo žestoko i sirovo, a imalo je i prizvuke nekog punk rocka i prosto sam zavoleo tog meni tada nepoznatog izvođača i slušao ga non-stop. Kasnije sam otkrio ko je u pitanju i postao i ostao njihov veliki fan do današnjih dana.

Candlemass – Live (1990)

Candlemass je zajedno sa Savatageom pratio King Diamond na turneji po Evropi 1990. Već sam imao album „Nightfall“, koji mi se dopadao, ali tek kada sam dobio priliku da gledam njihove nastupe svake večeri, bio sam istinski očaran. Svoje nastupe odrađivali su bez mane, uprkos činjenici da nisu imali tonske probe, i ja sam se naprosto zaljubio. Zapravo, na žurci nakon nastupa prve večeri rekao sam im da bi trebalo da zamenimo mesta. Tada su zaista bili na vrhuncu, a ovaj album zabeležen je nekih mesec dana nakon te turneje i jednostavno nije mogao biti bolji. U mom svetu samo jedan bend zaslužuje etiketu doom benda, a to je Candlemass sa svemoćnim Messiahom.

Nazareth – Loud N’ Proud (1973)

Nije bilo lako odlučiti se između ovog albuma i “Raz Ama Naz” koji je izdat iste ove godine i koji je takođe imao Rogera Glovera kao producenta. “Loud N’ Proud” je moj favorit za sva vremena kad je u pitanju Nazareth. Da nije bilo fantastičnog čoveka “čeličnih pluća”, Dana McCaffertyja, oni bi verovatno bili još jedan u nizu običnih blues bendova koji sviraju u pabovima, međutim sa njim to definitivno nisu.

Ostavite komentar: