Šta muzičari slušaju: Sava Nikić (Azil 5)

Sava Nikić

Foto: Vladimir Vojnović

Sava Nikić, pevač novosadskog benda Azil 5, bio je gost u našoj rubrici “Šta muzičari slušaju” i tom prilikom izdvojio sledećih šest albuma koji su ostavili poseban utisak na njega.

“Hm, pa ovako, da najpre napomenem da je jako, jako teško izdvojiti pet, šest, albuma koji su vas najviše dojmili, od ukupno preslušane muzike, a da, opet, ne zvučite kao skicofrenik obzirom na stilsku različitost tih albuma. Ovo su zato samo neki albumi, izdvojeni u tom smislu da uvek mogu da ih poslušam, da su na neki način male-velike knjige, da imaju izuzetno snažnu narativno-emotivnu strukturu, kao i da svaki od njih na svoj način, po nekom mom skromnom mišljenju, ima neki svoj smisao i težinu. Ima takvih albuma mnogo, mnogo više, za mene, barem, ali ajd da probam da nekako izdvojim tih nekoliko. Elem….”

Chick Corea – Return to Forever (1972)

Šta reći? … Osim što mrzim to što su namučeni crni ljudi, koji su iz duše pevali bluz ili improvizovali na raspadnutim trubama s Misisipija – nešto što će se kasnije zvati famozni jazz – postali predmet današnjeg akademskog iživljavanja nad isprva veoma spontanom muzikom. Njegov prvotni smisao je, svakako, kasnije pomalo protraćen pokušajem da se džez kapitalizuje u učenje, pravilo, snobovski zanat, kao i svaka druga belačka, zapadnjačka stvar, ali ovaj album je nekako dotakao suštinu, spajajući novi fjužn sa starim, iskrenim muziciranjem, koje se ovde čuje, i uvođenjem klasičarskog tona u svirku. Lično, ne cenim toliko druge Čikove albume, kao ovaj, ali ovaj ipak ima onu predivnu kompoziciju „Spain“, koja se tu prvi put i mogla čuti.

Tool – Lateralus (2001)

Moram priznati, kad mi je moj prijatelj Gile, sa kojim sam preslušavao raznoraznu muziku, prvi put pustio ovaj album, u prvi mah sam se uplašio. Bio mi je od ranije poznat Tool, voleo sam, razumevao, slušao, ali taj spoj mistike, gitarskog rifa, bubnjarskih pasaža, neke mantre, glasa koji vitla kroz neke napeve, sa melosom, meni je bio skroz onako udar na čula. I, do danas, ostalo je tako. Takođe, Mejnard je uspeo da svojim glasom postane još jedan instrument, koji bi, ako bi nekakvu rok orkestraciju transponovali u klasičarsku orkestarku postavku, bio jedna sablasna plačljiva violina sa rečima.

EKVKatarina II (1984)

Da ne zapustimo domaće albume, uz dvoumljenje koji album od EKV-a izdvojiti. A onda – kako da ne pomenem sjajne albume KUD Idijota, jedan, ali vredan Šarlo Akrobate, pa rane albume Discipline, te potom Idole, i svasta nesto još. Eto, nisam propustio. (osmeh) Svakako, na pomenutom albumu Katarina II nalazi se verovatno jedna od najmisaonijih pesama domaće muzike: „Jesen“.

Primus – Sailing the Seas Of Cheese (1991)

Ukratko: urnebes, komika, autentičnost i bas „freak“ Klejpul. Čista ludost i pohvala istoj.

R. M. Točak – Vizantijsko plavo (1993)

Točkova gitara je posebna priča, ne stoga što je on neki precizni šteberko na gitari, kakvih danas imaš na svakom drugom ćošku, možda i prvom, već zato što čovek prosto svira svoj bluz do kraja. Poslušajte njegovu kompociju „Ukor“ sa ovog albuma, i bude vam sve jasno, na prvu.

Pearl Jam – Ten (1991)

Album koji je remek delo od početka do kraja. Značajan i zbog toga što je ovaj bend početkom devedesetih vratio gitarskoj svirci primat i narativnu strukturu, sa sobom povukavši i čitav niz drugih bendova. Takođe, vratili su važnost reči u popularnoj muzici, koja se, moramo priznati, tokom osamdesetih beše izgubila, zahvaljujući, pre svega, odsustvu snažnijeg socijalnog konteksta u kom se dešava muzika. Devedesete u Sijetlu svakako su imale taj kontekst.

Ostavite komentar: