Šta muzičari slušaju: Saša Ognjanović (The Scraps, Katabazija)

KatabazijaSaša Ognjanović, frontman, gitarista i osnivač benda The Scarps i basista benda Katabazija otkriva nam koji su ga bendovi oblikovali kao muzičara.

Jako je teško izvući 5 albuma iz mora dobre muzike… propustiću, verovatno, neke bitne grupe… Ali, naveden materijal predstavlja nešto, za mene, vanvremenski vredno. Činjenica je da određeni tonovi izazivaju isti osećaj u meni decenijama.

The Jesus and Mary Chain – Automatic (1989)

Album koji sam slušao do iznemoglosti upravo u vreme kada se pojavio, a i danas. Nezaobilazan je deo mog muzičkog gradiva. Dokaz da se i sa ritam-mašinom može napraviti furiozna rock’n’roll atmosfera, ukoliko su ideje i energija izvođača na zdravoj osnovi. Prepoznatljivi uticaji Beach Boysa, Velvet Undergrounda, Stoogesa, T. Rexa, Ramonesa, Echo And The Bunnymena… i još mnogo toga kvalitetnog.

Motorhead – Another Perfect Day (1983)

Jedini album ovog benda na kom je gitaru svirao Brian Robertson (ex-Thin Lizzy, Wild Horses). Ovaj, uvek poseban sastav, u tom trenutku nadgrađen je deonicama jednog od najoriginalnijih gitarista tog vremena.

Joy Division – Unknown Pleasures (1979)

Muzika koja me je (pored Bauhausa) uvela u čarobne hodnike post-punka i gothic rocka. Snažno ilustrovanje sivila britanske provincije sa kraja 70-ih. Sve je jednostavno, a ipak ogromno… raskošno… vokal i instrumenti totalno podređeni emocijama.

The Cult – Love (1985)

Set pesama koji me je naterao da, momentalno, dođem do chorus pedale za gitaru. Razloženi akordi postali su neizbežan segment moje svirke zauvek. Billy Duffy daje lekciju kako da, sa tri tona na gitari, napuniš pesmu do vrha.

Lake of Tears – Neonai (2002)

Švedska ekipa koja totalno odudara od kompletne svetske scene. Doom, gothic i progressive rock elementi objedinjeni na jedinstven način. Harmonije koje prizivaju duh nekih davnih vremena… i lebde kroz maglovite skandinavske šume…

Save

Ostavite komentar: