Šta muzičari slušaju: Sandra Grubić (Dingospo Dali)

Dingospo DaliGost ovonedeljne rubrike “Šta muzičari slušaju” je Sandra Grubić, vokal beogradskog sastava Dingospo Dali. Sandra kaže: Mislila sam da će ovo ići mnogo lakše, počela sam da pišem i stala… Uplašila sam se koliko je život kratak za ovu listu. A onda sam se nakon određenog vremena vratila da je dovršim. “Ma, nek ide život” pomislih i izdvojih prvi album.

Joy Division – Unknown Pleasures (1979)

Zato što je čist minimalizam, jednostavne kompozicije, nenapadne melodije, ništa ne pršti, ni vokal, niti produkcija i u toj jednostavnosti leži genijalnost i posebna ideologija. Na prvo slušanje dosadno, obično i neprivlačno, a onda slučajno poslušaš još jednom… I tad kreće… Ovaj album sam izdvojila jer je zaživeo pre Ianove smrti.

The Cure – Disintegration (1989)

Zato što me je hvatala jeza i mučnina dok sam kao klinka gledala spot za pesmu Lullaby, a umesto da prebacim kanal, htela sam da gledam opet i opet. Preko Cura sam otkrila da me privlači spoj mračnog i svetlog, tužnog i radostnog, darka i popa. U mnogim bendovima to ode ili više ka mračnom ili više ka popu. A kod njih je uspelo da ostane nešto između i to mi je uvek fascinantno.

Warpaint – Exquisite Corpse EP (2008-2009)

Ja bih to nazvala pankom iako je alternativni rok u pitanju, zato što osećam podjednak bunt u njihovoj nežnosti i ženstvenosti, sanjivim melodijama, nepretencioznim vokalima… Najviše volim da slušam ovaj EP jer postoji u slabojoj produkciji, gde umesto kristalno jasnog, nimalo uprljanog zvuka, do izražaja dolazi emocija… Ponekad mi savršeno upeglana produkcija odvuče pažnju od nekog benda. To ne volim.

The Underground Youth – The Perfect Enemy For God (2013)

Pre otprilike 2 godine sam otkrila ovaj bend i od tada sam hipnotisana. Mračan, psihodeličan, melanholičan i sve vreme me uvlači u neku mističnu atmosferu. Sigurna sam da su pesme pravili u nekom zamračenom prostoru punom dima, a napolju magla i noć. Svirali su u Zagrebu, a ja sam to propustila. To sebi ne mogu oprostiti.

Block Out – San koji srećan sanjaš sam (1998) 

Recimo, taj album… Kad su domaći bendovi u pitanju, čini mi se da ovaj ne može da se presluša do kraja, već samo da se doslušava i doslušava u nedogled. Suviše toga tu ima, svaki put otkrijem nešto novo, ili ono što sam već otkrila slušam ponovo da utvrdim da li sam otkrila ono što mislim da jesam ili je pak nešto drugo u pitanju. Nadam se da ću jednog dana ponovo izgovoriti rečenicu “Ajmo na Block Out”.

Regulator – Izvori Snage (2014.)

Verovatno će me ljudi iz ovog benda sutra prozivati što sam ih ubacila u listu, jer sam bliska sa njima i privatno, pa da ne ispadne da je “namešteno”. Ali reći ću im ovde jednu stvar “Šta ću kad volim”. Za mene je ovaj njihov album posebno otkriće. Ognjenov vokal mi je jedan od lepših vokala koje sam čula, kao i Lukino sviranje gitare. A njihov živ nastup je neponovljiv doživljaj. Tekstovi su na momente nevini, na momente agresivni, kao i sama muzika. I puno, puno energije. Produkcija na albumu koja nije nekog kvaliteta, stapa se sa njihovom muzikom i zapravo postaje deo onoga o čemu oni upravo i govore. A to je neiskvarenost i čista energija bez veštačkog ulepšavanja. Ima naravno još dobrih bendova na domaćoj na sceni, ali mnogi su već otkriveni, ostaću na ovom još uvek ne dovoljno otkrivenom bendu sa nadom da će što pre izaći drugi album koji ću sigurno poželeti da ubacim na ovako neku listu…

Jedan komentar o “Šta muzičari slušaju: Sandra Grubić (Dingospo Dali)

Ostavite komentar: