Šta muzičari slušaju: Rogi

Rogijev indie rock album „U Međuvremenu“ objavljen je krajem prošle godine, kao u inat zimi – vraća pravac u lenja letnja popodneva, neodoljivo tera na ples i greje bolje nego topli kakao.

Dugo nismo naišli na nešto ovako opuštajuće i zarazno dobro. No, ne dajte da vas zavara „easy listening“ senzibilitet Rogijevih pesama: tekstovi su na mahove duboko melanholični, čak angažovani i to sve uz vešte reminiscencije na Kafku i duhovite aforistične forme. Rogi samostalno snima, producira i aranžira muziku, a ujedno i režira vrlo šarmantne retro spotove za svoje stvari.

„U Međuvremenu“ je žanrovski veoma difuzan album – u njemu se, uz dominantan indie zvuk, naslućuju uticaji džeza, bossa nove, fanka i rnb-a, što nesumnjivo otkriva naslušanog autora. Otud nas je i zanimalo koji su Rogijevi omiljeni albumi i šta ga je oblikovalo kao stvaraoca.

„Mogao sam da pišem mnogo više, ali tražili su pet albuma, a ja sam se jedva zaustavio na osam favorita. Zapravo odavno vodim evidenciju omiljenih albuma. Naravno, nisam spomenuo mnoge divne muzičare koji su itekako uticali na mene, kako strane tako i domaće. Tako da je trebalo nekako uokviriti, a ovo je dosta izbrušena lista. Preporučujem svima da odslušaju sve, ako imaju strpljenja.“

John Frusciante – The Empyrean (2009)

Bez sumnje, čovek koji mi je razbio sve granice u muzici, ako ih je ikad bilo. Uvek mi je bilo zanimljivo koliko je širok spektar njegove muzičke radoznalosti, a i samog njegovog vokabulara. Za mene je Džon Frušante (naravno i RHCP) bio izuzetno važna početna tačka, a ovaj album mi je svakako omiljen. Prelepa priča sačinjena od harmonije, ritma i filozofije koju nije lako objasniti u par rečenica. Dobro se sećam kad je izašao, sredinom januara te godine; tada sam bio već dovoljno zaluđen njegovim stvaralaštvom da sam se domogao „iscurelog“ snimka, nedelju dana pre nego što je zvanično objavljen. Odslušao sam ga u celini u zamračenoj sobi i od tad to praktikujem sa svakim novim albumom.

Chet Baker – Let’s Get Lost (1989)

Od svih jazz podžanrova, „cool jazz“ koji sviraju Bil Evans i Čet Bejker mi najviše paše. A od svih jazz albuma koje sam čuo, ovaj mi je definitivno omiljen. Zanimljivo je što se grupa koja svira na albumu jedini put sastala za ovo (inače, uživo) snimanje, a zvuči kao da su svirali decenijama zajedno. Ambijent je maglovit, usamljen, romantičan, meni svakako udoban. Tu su jedinstvene izvedbe poznatih standarda, ali bih definitivno izdvojio instrumental „Zingaro“, gde svako ima izvandredan solo.

Jason Mraz – We Sing. We Dance. We Steal Things. (2008)

Muzika definitivno menja živote, sve zavisi od toga koje stvari dopuštaš da dopru do tebe. Pored Džek Džonsona, Džejson Mraz je pojačao sve pozitivno kod mene i na tome mu beskrajno hvala. Mnogi ljudi nemaju pojma koliko je on dobar songwriter, a tek kakav je izvođač. Iz njegovog opusa najviše volim akustične nastupe, ali ovaj pop album sadrži dovoljnu dozu različitih stilova da bude zauvek egzotičan i šarmantan. Daleko više od radijskog hita „I’m Yours“ – gospel, latino, fanki, divno, prizemno i prepuno ljubavi. Slušajte ovaj album i Džejsona, život vam svakako neće biti gori!

Efterklang – Piramida (2012)

Za mene lično ovaj album ima savršenu produkciju, jednu od najboljih koju sam ikad čuo. I sa aspekta aranžmana i dizajna zvuka. Svaki sloj ima svoje opravdano mesto, svaka poliritmija zvuči više nego prijatno i svaka pesma, kao deo slagalice čini kompaktan koncept. Bend matično čine tri čoveka ali je na albumu gostovalo mnogo talentovanih ljudi. Pre nego što su krenuli sa snimanjem, Efterklang je posetio napušteni ruski grad gde su semplovali zvuke cevi i snimali glasove u praznim silosima, što je kasnije korišćeno u stvaranju albuma.

The Smiths – Meat Is Murder (1985)

Posebno mesto u srcu rezervisano je za Smitse. Što se mene tiče, ovaj album sadrži najbolje od svega što su oni ikad predstavljali. Kombinovano sa odličnom produkcijom Stivena Strita, tu je Džoni Mar sa neponovljivim gitarskim rifovima, harmonijama i progresijama; i Morisi sa tekstovima o nesigurnosti, neuzvraćenoj ljubavi, nezadovoljstvu prema kraljevskoj porodici, i svakako o brutalnosti prema životinjama koja je i dan danas, nažalost, realnost. Iako nikad nisam bio tamo, kroz ovaj pomalo sirov zvuk uvek osećam sivilo života radničke klase Mančestera osamdesetih, kao da su potpuno zaokružili sve što je u tom trenutku bilo važno.

Archy Marshall – A New Place 2 Drown (2015)

Ja sam bukvalno zapanjen talentom, maštom i sposobnostima Arčija Maršala, ako uzmemo u obzir sve njegove projekte – King Krule, Zoo Kid, Edgar The Beatmaker, DJ JD Sports, Sub Luna City… Neosporivi inovator potpuno novog zvuka avangardnog underground hip hopa, čega već. Toliko detalja, šumova, slojeva, spojeno sa jazzy semplovima i akordima, gde ništa nije suvišno i sve je opuštajuće. Izdvajam tri pesme koje idu jedne za drugom a to su „Arise Dear Brother“, „Ammi Ammi“ i „Buffed Sky“. Pritom on pored sebe ima čitavu grupu talentovanih muzičara, nema smisla da ih sve nabrajam ali bih istakao Džejmija Ajzaka (Jamie Isaac) koji gostuje na ovom albumu. Kralj muzičke scene jugoistočnog Londona, Arči Maršal, sigurno sprema nešto specijalno – njegovo vreme tek dolazi.

Lisa Hannigan – Passenger (2011)

I prvi (Sea Saw, 2008) i drugi, to jest, ovaj njen album su mi na listi omiljenih, svaki iz posebnog razloga. Za njih imam uvek neko čudno sinestetsko viđenje – prvi je mirno zelen, drugi je svetlo plav. Prvi me podseća na mnogo lep period u životu, a drugi mi je pravio društvo kroz neka zbunjujuća vremena, tad kad je izašao. Ovaj album peva o nedostajanju, o domu, o nadi, o podsećanju, o dobrim danima „on the edge of Dublin, the edge of May and June“.

Mac DeMarco – Another One (2015)

Toplina ovog albuma nikad neće splasti, kao ni većina njegove muzike. Sećam se tačno kad je izašao album i da sam ga celog leta slušao. Ove pesme očigledno nije pisao za sebe već za sve nas, kao jedan zvučni zagrljaj. Kako je sve naslagao i upakovao, nije mogao bolje,kao da je mene pitao. Tajna njegove muzike je to što ne teži perfekcionizmu, što je vrlo zdravo, a dosta ljudi to ne ume da upije. Njegovo stvaralaštvo mi je samo potvrdilo ono što sam ja znao godinama ali nisam umeo ni sebi da objasnim. Nek je on nama živ i zdrav!

Save

Jedan komentar o “Šta muzičari slušaju: Rogi

Ostavite komentar: