Šta muzičari slušaju: Quiqui Dimitrijević (HiQulus)

Quiqui DimitrijevićQuiqui Dimitrijević je kreativni pogon benda HiQulus, kompozitor, aranžer, tekstopisac i vizuelizator. U nekoliko rečenica predstavlja nam albume koje rado sluša.

Karnivool – Sound Awake (2009)

Da se opet rodim, bio bih ovaj album. Kompleksan, višeslojan, emotivan, čvrst, nežan, za mene nedvosmisleno najbolji album ikad proizveden. Proživeo sam ga uzduž i popreko, ušao u svaki njegov atom i naposletku se jednostavno udahnuo u mene. “Deadman” je kompozicija koja mi je kompletno promenila pristup muzici i gde sam zapravo shvatio da je aranžman sve na svetu.

Dead Letter Circus – This Is The Warning (2010)

Nastavljamo sa Australijom. Kad sam ga prvi put čuo, bukvalno sam odlepio. Toliko nesirove energije na koju pre toga nisam naišao. Savršeni spoj elektronske i rok muzike, low low bass gotovo konstanto u stakatu u sukobu sa visokim fenderskim gitarama u nepresušnom dileju, napucani energični ritmovi i drum semplovi i na sve to pišteći vokal Kima Benzija. Uspeli su da spoje nemoguće.

Porcupine Tree – Fear Of A Blank Planet (2007)

Uzeo sam ovaj album, a mogao sam bilo koji. Wilson je bog prog-roka i po meni, jedini pravi naslednik stare garde muzičara (Floyd, The Who, Rush), prava enciklopedija u malom. Ono što je nasledio, pretoip je u svemirsko putovanje kroz istoriju muzike i verujem da nas je naučio više nego bilo koji muzičar. Sumnjam da će se Wilson opet roditi.

Deftones – Gore (2016)

Ni sam ne znam koliko ih već dugo slušam i svaki put se topim kad ih slušam. Svaki album bolji od prethodnog, jednostavni, mistični, a kako momci stare, sve su zreliji i domišljatiji. “Gore” je super čudno isproduciran, kao da su odabrali desetak pesama iz čitave dekade, ali, bože moj, može im se. Zapravo, Deftonsi ovde upravo pokazuju kako sama produkcija nikad nije bila ključ toga da album zvuči apsolutno savršeno. Sa ovim albumom bih se zaustavio jer ako bih krenuo sa “Koi No Yokan”, pitanje je gde bih i kada bih završio.

Incubus – SCIENCE (1997)

Prva ljubav zaborava nema. Album koji je najviše uticao na moj muzički ukus, odabir instrumenta, kreiranje pedalboarda, igrariju sa efektima i besomučno konzumiranje istih. Einziger i njegov trokrilni pedalboard luduju u svakoj pesmi i iako je sve preefektovano, bolje nije moglo da bude. Savršeni aranžmani, Boydovi genijalni tekstovi, Dirk Lanceov preludi Warwick… Incubus je razlog nastanka HiQulusa i ovaj album smo svojevremeno svirali u potpunosti. I sad kad smo ga prerasli i dalje ga nismo prerasli.

Na sve ovo dodao bih i jedan domaći album i verovatno najbolji alternativni bend u našoj zemlji ikad, u pitanju je bend Rare sa svojim remek delom “Joyz” iz 2006 godine. Konceptualan album, podeljen u tematske celine (ako je ovo ikad iko i prokljuvio), emotivno višeslojan i savršen. Te godine i tadašnja alternativna scena, kontekst i okolnosti, na žalost, nisu ponudile dobre uslove da bend ode daleko dalje nego što je zaslužio. Da su se rodili 10 godina kasnije, to bi se možda i desilo.

Ostavite komentar: