Šta muzičari slušaju: Peđa Živanović (Language.Sex.Violence, Figurative Theatre)


Glavni vokal niških bendova Figurative Theatre i Language.Sex.Violence, Peđa Živanović, za čitaoce našeg portala izdvojio je albume i grupe koji su izvršili najveći uticaj na njega kao muzičara.

Jako je teško da sve svoje muzičke uzore i uticaje svedem u par kratkih pausa, ali evo probaću to da uradim a da ostanem što više dosledan sebi i svom muzičkom odrastanju. Počeo sam sa Sweet, Bowiem, Ramonsima, Clash, ali ovde ću da izdvojim samo neke zbog forme samog izlaganja.
Pre svega na mene su uticaj imali bendovi old school industrial zanra i rock gothica, pa bi tu da izdvojim:

Throbbing Gristle – 20 Jazz Funk Greats (1979)

Britanski old school industrial, osnivači Industrial Recordsa i prvoborci žanra. Eksperimentisali su sa zvukom do krajnjih granica neslušljivosti, uz pomoć svakojakih instrumenata i sintisajzera pravljenih ručno. Uz njihovu muziku bitan sastavni deo bio je i performans i vizuelni element. Na žalost Peter Chirstopherson jedan od članova je preminuo pre par godina tako da bend, projekat više nije aktivan.
Najfascinantnija stvar kod TG mi je njihova doslednost priči koju su želeli da predstave, što u kontekstu toga kakav su bili bend nije ni malo lako. Nešto slično radio sam godinama sa Figurative Theatre.

The Cure – Pornography (1982) i Disintegration (1989)

Bend svi znate, nema tu mnogo toga da se doda, pratim ih od prvih albuma, ali ipak mogu da izdvojim dva ključna: “Pornography” i “Disintegration”. Večna dilema kod mene je koji od ova dva albuma je značajniji za muziku kakava mene zanima. Možda je “Pornography” bliskiji a “Disintegration” stvar opšte kulture. Sve jedno, Cure i njihova lirika su sastavni deo mog svakodnevnog života.

Sisters of Mercy – First and Last and Always (1985)

Kraljevi darkerske muzike, apsolutno jedan od najbitnijih bendova mog života. Šta god da sam radio, čime god da sam se bavio S.O.M su uvek bili tu negde, kao poster na zidu moje sobe iz detinjstva. “First and Last and Always” je predodredio većinu onog što ću kasnije pratiti kroz muziku.

The Smiths – The Queen Is Dead (1986)

Prve ljubavi, tinejdžerske dileme, odrastanje, kasnije posao i sve redom, sve su to bili Smithsi.

Joy Division – Unknown Pleasures (1979)

Pevao sam nekoliko tribjuta ovom bendu, svi znamo kakva je bila Ianova lirika i šta je ona govorila o našim životima. Nema tu mnogo toga da se napiše što već nije rečeno.

Bauhaus – Mask (1981)

Vrhunski scensko lirički bend. Optuživani za previše intelektualnosti u tekstovima. Genijalni uživo, apsolutno moji idoli po načinu sviranja i pisanja tekstova. Naročito u radu sa Language.Sex.Violence.

U novije vreme pojavili su se bendovi koji imaju šta da kažu o modernijem načinu življenja, pa sam tako za svoje uzore našao Editors, Interpol, Arcade Fire, Warpaint, ali o tome nekom drugom prilikom.

Ostavite komentar: