Šta muzičari slušaju: Ognjenka Lakićević (Autopark)

AutoparkRubrika “Šta muzičari slušaju” nastavlja se i ove nedelje. Preporuke tri albuma za slušanja daje Ognjenka Lakićević, pevačica poznatog beogradskog benda Autopark.

Morrissey – Viva Hate (1988) HMV Records

Najomiljeniji album u životu. Možda i nije realno, ali je prvi album koji me je do srži pomerio. Sve što se desilo do tada, bilo je rano detinjstvo. Od tog albuma, više nista nije bilo isto. Late Night, Maudlin Street je najtužnija i najsadržajnija pesma koju sam ikada čula. To je bio uvod u drugi život. Nešto slično mogu da kažem i za svaki album The Smiths. Važan deo mene. ‘The Smiths had the best of Johnny and me”, rekao je jednom Morrissey. I dalje mislim da su Džoni Mar (moj najomiljeniji gitarista svih vremena) i Morisi kombinacija kakvu svet nije imao nikad pre i nikad posle.

Pixies – Doolittle (1989) 4AD
Da sretnem vanzemaljce i da mi traže jedan, samo jedan album, ja bih im dala ovaj. Možda čak više volim Bossanovu (kasniji album), ali za Doolittle bih bila spremna da se kladim da bi samo vanzemaljci skroz razumeli. Frenk Blekov glas i talenat koji kao da pripada sa druge planete (za šta je pesma Hey neoboriv dokaz), umekšan toplinom Kim Deal i paklenom virtuoznošću preostale dvojice (Santiago, Lovering), su verovatno samo deo tajne Pixies. The Smiths su, pretežno zbog Morrissey-ja, stvar senzibiliteta i srca, najintimniji izbor, ali Pixies, toliko su veliki da izazivaju strahopoštovanje.

The Afghan Whings – Gentlemen (1993) Elektra Records
Ne podnosim hijerarhije, ocene, takmičenja, klasifikacije u muzici, umetnosti uopšte, unižavajuće je. Ali ako bih izdvojila dva najomiljenija benda ikad, to bi, pored The Smiths, bili The Afghan Whigs. Izrasli na prljavštini grandža, ali odmah su se razlikovali. Suštinski su uvek bili mnogo prljaviji, ali su voleli soul, i prosto, bili su inovativniji od celog tog grandža zajedno. Danas kad su od grandža uglavnom ostale uspomene, nekoliko dobrih albuma, bermude ispod kolena i karirane košulje, Afghan Whigs posle 13 godina pauze (1999. su objavili da prestaju da rade) ponovo sviraju i zvuče bolje nego ikad, što se ne sećam da je ikome pošlo za rukom. Gentlemen je album poput romana u poglavljima o vezi u procesu raspada, verovatno najbrutalnija i najinteligentnija vivisekcija muško-ženskog odnosa za koju ja znam u muzici. Oni kojima su tekstovi manje bitni, mogu da zatvore oči i dopuste da ih hipnotiše ludačka slajd gitara Rick McCollum-a. Onespokojavajuće i zaista posebno.

Ostavite komentar: