Šta muzičari slušaju: Nikola Ristić (Danilov Doživljaj Beča/Proces)

nikola proces

Gitarista niških sastava Danilov Doživljaj Beča i Proces, Nikola Ristić priča o svojim dragim albumima i muzici koju sluša.

“Iako sam i sam muzičar, slabo pratim aktuelna dešavanja na svetskoj muzičkoj sceni i muzika koju slušam je uglavnom i muzika uz koju sam odrastao, a većina omiljenih albuma su stariji od mene.”

The Police – Reggatta de Blanc (1979)

The Police su mi nekako oduvek bili 3 u 1: pank , rege i džez, ali na neponovljiv način, zahvaljujući pojedinačnoj virtuoznosti Stinga, Koplenda i Samersa. Smatram ih bendom koji je izvršio ogroman uticaj na nastajanje mnosšva bendova različitih žanrova, u svetu i kod nas. Volim čitav njihov opus, ali izdvajam ovaj album jer je na njemu ova mešavina žanrova naročito uspešna. Ovde pank prestaje da bude samo izraz i postaje muzika, pomešan sa regeom i džezom daje jedan kvalitetan pop album neprolazne vrednosti.

Bob Marley – Exodus (1977)

Za 18. rođendan sam dobio veliku zastavu sa likom Boba Marlija i još uvek mi stoji na vratima. Kad bih morao da kažem ko mi je omiljeni muzicčr, odlučio bih se za njega. Mislim da je glavni kvalitet njegove muzike u tome što je podjednako mogu slušati i bebe i starci. S druge strane, smatram da je muzička produkcija, u tehničkom smislu, počela kao eksperiment Leeja Scratcha Perryja na ranim albumima Boba Marlija. Na ovom je to već zaštitni znak ovog muzičara. U sebi nosi i priču o rasnoj ravnopravnosti, govori o ljubavi, ličnoj i univerzalnoj. A čak i da ne znamo o čemu peva, opet ostaje ta magija ritma rege muzike.

John Lennon – Imagine (1988)

Iako sam veliki ljubitelj Bitlsa i svega što su radili kao grupa, pojedinačno sam oduvek više voleo Lenona od Mekartnija i njegov rad posle Bitlsa. Koliko mi je muzika Bitlsa obična i svedena, tekstualno i harmonski, toliko je taj njegov solo opus baš ono što mislim da je pravi Lenon. Neke pesme sa ove kompilacije smatram nejboljim pesmama u istoriji rokenrola, u produkcijskom, tekstualnom, aranžmanskom pogledu.

Finley Quaye – Maverick a strike (1997)

Najmlađi album na mojoj listi. Fenomenalna kombinacija džeza, daba, regea, triphopa. Bez istaknute hitičnosti, ali i bez loše pesme. Preslušao sam ga bukvalno 1000 puta i vezujem ga za najvažnije trenutke svog života. Odličan vokal i odlična produkcija. Žao mi je što posle ovog albuma nije nastavio na istom nivou.

Nirvana – Nevermind (1991)

Po mom mišljenju, možda i poslednji veliki bend, pre ere megaprodukcije i ostalih gluposti. Neko je u drugom razredu osnovne doneo ovu kasetu u školu i svi smo samo to slušali, čini mi se. Pesmu “Breed” sam slušao po dvadeset puta zaredom.

Stevie Wonder – čitav opus

Mogao bih do sutra da pišem njemu. Muzički genije u svakom smislu . Ogroman uticaj na mnoge muzičare, jedan od najobrađivanijih autora.

EKV – S vetrom u lice (1986)

Izdvajam ovaj album jer je na njemu moja omiljena pesma “Soba”, ali podjednako volim sve ostale albume. Ponoviću bezbroj puta izrečenu stvar da bi Milan trebalo da uđe u čitanke i da spada u red najvećih savremenih srpskih pesnika.

Ostavite komentar: