Šta muzičari slušaju: Miroslav Cvetković (Stereolimit)

stereolimit1Pevač i gitarista niškog pank rok benda Stereolimit – Miroslav Cvetković za Balkanrock piše o svojim omiljenim albumima.

Hüsker Dü – New Day Rising (1985)

Čak ni po meni očajna produkcija nije uspela da uništi fenomenalne stvari, album koji je dosta uticao na moj način sviranja gitare, akordi/hvatovi, tu pre svega mislim na pesme Boba Moulda. Sa albuma bi istakao pre svega stvari New Day Rising, I Apologize, kao i najjaču na albumu Celebrated Summer, stvar koja nema rok trajanja, koja je moderna i dan danas, remek delo gosn. Moulda. Gledano iz današnjeg ugla, prosto je neverovatno da su ljudi takve stvari pravili još davne 1985. godine. Nedovoljno poznat i priznat bend koji je ostavio jak uticaj na buduce generacije i generacije bendova. Jak uticaj na mene je ostavila i celokupna Seattle grunge scena 90ih godina iz koje, ako bih bas morao da izdvojim samo 1 album, to bi bio:

Nirvana – Nevermind (1990)

Album koji je izvikan na sva usta, iskomercijalizovan do maksimuma, ali istovremeno moj najdraži uopšte. Mislim da i dan danas znam napamet redom sve stvari od prve do poslednje, uz njega sam se budio i uspavljivao, znao svaki ton da odsviram, svaki ritam Dejv Grola, pa čak i bas linije Novoselica. Šta reći o albumu koji je, makar na tren, promenio rok muziku i muziku uopšte. Pesme su genijalno iskomponovane, melodije su fenomenalne, dinamike na pretek, o Kobejnovom vokalu ne vredi ni raspravljati. Teško je čak i izdvojiti najbolje stvari, na ovom albumu jednostavno nema loših. U početku vam se dopadnu hitovi poput Smell Like Teen Spirit, Lithium, Come As You Are, a onda vam ove ostale “manje” poznate jos vise prirastu srcu. Mozda ni sami članovi Nirvane nisu želeli ovakvu ispeglanu produkciju, ali meni to ni malo ne smeta, jednostavno pustim play i uživam.

Foo Fighters – The Colour And the Shape (1997)

Pratim ih od prvog do poslednjeg izdanja, uvek sam srećan kad god izbace nešto novo.
Možda mi je prvi album čak i draži, mada sam se ipak odlučio za ovaj. Grohl, čovek koji je večito neopravdano bio u senci Kurta, morao je iznova i iznova da se dokazuje. Ono sto je nesporno je njegov ogroman talenat za komponovanje. Album je pun raznih momenata, od mirnijih pesama do besnih Grolovskih ritmova. Kao klinac otkinuo sam na Monkey Wrench, kako bih voleo da je nekako zaboravim pa da je opet čujem i doživim kao prvi put. I ovde nema loših stvari, ni jednu ne bih preskočio, slušao bih album od pocetka do kraja svaki put. I onda kada dođe na red Everlong, sledi pojačavanje zvučnika i maltretiranje ukućana. Najjača stvar, po meni, koju je Grohl napisao, sa još boljim spotom, trejd markom ovog benda. Ako je Nirvana bila mračna i teška, Foo Fighters su nešto skroz suprotno i pozitivno a isto toliko energično i melodično.

Cake – Prolonging the Magic (1998)

Dobro, imam i ja svoje mirnije trenutke Kad mi je burazer dao ovu kasetu, verovatno sam se pitao šta hoće sad ovaj sa ovim? Ali posle tona i tona distorziranih gitara i teških bubnjeva ovo vam dođje kao raj za uši i mozak. Ne pamtim da sam bilo koji album vise slušao od ovog, možda ih nisam previše ozbiljno shvatao, ima nečeg u glasu pevača, nečeg što deluje kao da se sprda sa pesmama, ali to njegovo stalno kašnjenje za ritmom je super simpatično. Pesme su genijalne, tekstovi, muzika, akustične gitare, osmišljene tako dobro, da jednostavno moraš da uhvatiš gitaru i da sviraš uz album. Ovo je remek delo bez koga ni jedno putovanje kolima ne može da prođe.

Potpuno otkrovenje, nešto što mi je uvek spremno u plejeru i kad god sam neraspoložen ja pustim njih. Ne bih mogao da izdvojim ni jednu stvar, sve su mi podjednako dobre. Produkcija je topla, gitare zvuče odlično, vokali su super, vožnja za ceo život, prosto poželiš da se nađeš na nekom američkom autoputu i da voziš one njihove široke automobile i da slušaš samo ovo.

Radiohead – OK Computer (1997)

Po meni jedan od najboljih albuma u poslednjih 20ak godina, neverovatne produkcije i sjajnih pesama. Momci su nakon gomile nekih pop-rok pesmica presli na potpuno novi nivo, izmislili su nešto sasvim novo, neobično. Ta engleska produkcija uvek je bila nešto posebno, sa ovim albumom, reko sam sebi – šta još može bolje od ovoga, hm, pa dobro, sledeća njihova izdanja su mi pokazala da može. Ubacite ovaj disk u cd plejer i otputujte na neku drugu planetu dok vas vozi nežan glas koji proganja i dok vas gitare bacaju levo i desno uz gomilu zvukova koji se pojavljuju i nestaju iznenada. Paranoid Android, moj favorit sa albuma, remek je delo ovog benda. Ovaj album izvući će sve emocije iz vas. Ponekad je mračan, a ponekad anđeoski lep. Od prvog do poslednjeg tona, ovo je remek delo.

Verovatno sam nešto bitno ispustio, ali ipak, mislim da je to otprilike sve.

Da, The Beatles, ljudi koji su izmislili muziku, hvala mom ćaletu što me je uz njih učio da sviram.
Veliki pozdrav za sve vaše čitaoce.

Ostavite komentar: